Stražilovo

чв 198 в*-

тишиие, коју ирекидаше само циркут нтица, којс слетаху у своја гнезда на починак. — Птице имају склоништа — шаину Бартош, а Марта и н.еио дете можда ће сутра бити без крова . . . Превуче руком ио челу, уздахне, уђе у шуму, и пође бедему, који се помаљаше у мраку. Ветар јаче духну и заниха врховима од дрвета, који се час нагињаху један другоме, час удаљаваху, жаморећи, као да шапућу вечерњу молитву. Не враћаше се још стари Бартош у замак, него седе у густу шуму, на премишљаше. Не беху му мисли веселе. Војвоткиња беше слабија сваким даном. Кад је дошла у замак, одмах је легла и више се не могаше дићн с ностеље, а пала је у таку сету, рекао би, да иишта ие види и ништа не чује. Беше као мртва; само великим, стакленим очима гледаше горе, уздисаше час по час и, бледим усти.ма, шануташе неке нечујне речи. — Шта ће бити с дететом, кад мати умре? — мишљаше Бартош. — А изгледа, да јој се примиче иоследњи час. Брнга ју грпзе и убија . . . Виде ју у памети онаку, као иекада: младу, лепу, узвишену. Срце му се стеже од бола. • — А! — уздахну, — страшно, што једап човск може да начин.и несреће! Што су покољеља граднла, он је једнпм махом срушио. Бог је дао велику моћ злим људима; таку моћ, која неупинггава само оно, што јесте, него рађа нове нрестуне, изазива нове злочипе, шири трулеж ... Винч је злочинац, а ето се муче недужна створења. ЈМарта умире у нсвољи, а ћерка .јој се мора нрсбијати од немила до недрага! . .. Ако се отхрапи, — биће па несрећу и себи и други.ма... пе Бе знатп за срећу... Сузе п крв пашће на п.у ... пашће до' трећега колеиа ... Боље би можда било за дете, да умре сада, док још не иочне мне.штн. . Али, заклсо сам се, да ћу их бранити, избавити -— и избавићу! Нека се иосле суд божји врпш, како хоће . . . Срећа, што сам успео, да сада умирим и утишам беснило онога Бо .Ђка од Гостиња и срџбу светине... Иначе би већ данас био крај... А зар ћс дуго бити мир ? Тај је Бољко несрећан човек ... пзгубио је свс, што душа мнлује... елс освета га подиже. 11 о пођс ли за њпм она јадна гомнла, што код цркве скапава од глади,

паћи ћс он јамачпо друге, макар оне витезове разбојнике, који се вуку свуда по путевима... И осветиће се, —јер таких, као он, имавише; тисуће их је таких, који дишу мржњом иротив Винча... А зар је и чудо? је лн он имао милоети према њима?... Душа дрхће од прснасти, кад се опомене, шта је он нарадио .. . Крваве се слике стадоше сновати иред очима Бартошевим. Особито му у иамети остаде оиај час, кад Крсташи, ие могући освојити град Каљиш због јаких утврда, навалише бесни од љута гнева на неутврђено место Конин, на окона села и засеоке... Ни од куда спаса.,. докле око допире крсташке хорде, иопрскане крвљу, жедне крви. Бартош је видео онда својим очима, како матере убијају своју децу, да их сачувају од окрутпости крсташке, а. после, полуделе од очајања, трчаху на мачеве и копл.а иепријатељска, пс би лн нашле заборава у смрти. Читава поља засејаиа неукопаним лсшппама видео је тада Бартош, а сада узалуд одвраћа мисли одтеслЉс; снује се она у намети, као мора... У том страшпом часу иритече, у номоћ несрећнццима, један део краљевске војеке; долети Прибислав од Борка с Бартошем. У сред гужве, у једном боју, чуо је један пут Бартош разговстно громки, разуздани глас Виичев, како потиче па убиство и покољ. У облаку од прашинс угледао - је нрилику војводину, која све надвишавашс, охолу, ионоситу, с пламеном срџбс у оку. Изгледашс, да самртни ударци не схваћају те прилпке, коју је вал.да ђаво чувао у оном метежу. Винч јс само, час по час, дизао десницу, а за сваким јој ударцем бризгаше крв струјом... а он сс ње ннје бојао — проклетник! само се смејао нодругљиво и довикивао: — Удри! ссци!.. . Бартош се стресс од одвратности. Остао му у души тај глас, који потицаше на покољ. — А ја сам га волео! .. . — шаину. — Ако се врати, нећу остати ту ни тренутка. Пе бих га могао глсдати, а можда бих га сам убио од гађења и зала. Страшан човек! Отићи ћу у свет, или боље ту, у тој шуми, чекати смрт. . . Окренут лицем к нсбу, подметнуо руке под главу, па гледао горе врхове дрвета, вите, као куле, а над њима иарче потамиела нлавна и псколико трспетљивих звезда. Липгће нрестаде шуштати, таки бсше мир у ваздуху; — ни од куда пикака одјека, ии шума . . .