Stražilovo

ш

ч 199

Дежлше тако дуго - мпжда. сахат и више - ал наједаред му се учини, као да је земља задрхтала. И:{ далека врло из далека дође му до ушију, као тутан. коња и ирштање, крхање грања. -— Привиђење ... — шаппу, — ко би ноћу тумарао по нгуми ! Но тутањ иостајаше све јачи и гломот се сис јасиије разабираше. Вартош се диже, седе, па се усаљаваше да, иаирегнутим погледом, нробије ноћну таму. Мало даље од меета, где он беше, иружао се широк шумски пут, одавна заиуштен, а некада, док војвода борављаше у Шамотулима, беше то главни улаз у замак. Тим путем нролажаху пеки коњаници. Диже се Бартош па ноге п нримаче се опом путу, кријући сс за дрве!.с, да га ие оназе. На неколико десетина корака оиазн јасно, где сс приближујс чета од десет, а можда и вшпе коњаника. Јахаху брзо. а говораху гла<но, јсмачпо сигурни, да их ипко пе може прислушкивати у тој опустелој о!;олпци. II Партош, ако п јесте напрегпуо слух, не могаше разумети речи; допираше до п,ега само жагор измешаиих гласова, а час по час смех, који се разлегаше по шуми. Приближн се. 1>е11 је око Вартошево могло разазнати сва1.*ога. Веху оружани, а звека оружја мешаше се с топотом коњским и крхањем сухога грања, које су копнта ломила. по путу. Ко то може бити?... — шаину Вартош. — Јемачно оии витезопи разбојиицн, који пустоше опо, што су Крсташп заборавплп опустошпти. Чета беше ве!> готово сирам п.ега. Папред, па бадру, белу коњу, јахаше стасит витез. Шлем му беше иодигиут, али у гпКиој сепи једва. могаше Вартош назрети младо лице и ирилику снажиу, нлеКату, беспу. Други иђаху за н.нм, а оп говораше иа глас: - Замак на згодном месту... околица иуста; згодап бп био за.клон за нас. И велиш, пма подземиих ходнпка? — Хе... хе... — засмеја се једаиу друштву, који јахаше најближе уз онога вптеза пружају се од бсдема па углу, све до Нарте. .. — То Ке ваљати за пас — одговори витез, — в[)ло 1|С пам добро доћи. Треба огледатп, али пе сада. . . Пројурише трком порсд Вартоша; иачу ои

још неколпко пснрекидапих рсчи и име Випчево, а ноеле потм-уо с.мех, подругл.ив, који је одмах познао. — Велики Боже! — шаппу. — Та то је Вол.ко од Гостиња, који је веК пашао друштво, иа. спрема освету. . . А тај витез, то бити главом Маћко од Борка, Г1рибиславл.ев сип, са својом разбојничком четом. . . Чета иролети и псстаде је па скретњн пута, којим се иђаше у Познањ. Топот кон.а, звека оружја п 1;рхање грања донираше још као смсшан олјек, који се полахко стишаваше, док се не расплину у даљини. . . Бартош иодиже к пебу очи и руке. — Спасн, Свемогући! — ирошаиута. — Смнлуј се несрећној женп п невином детету!... С в.еликим с.трахом у срцу пожури замку, који беше погружеи у туробпо 1>утањс. У војвоткпњииој соби беше тихо. Болссиица лсжаше немо1>иа као мртва, а дадпл.а почивајпе порсд сиаваћива детета. Варто.ш стајаше подуго па вратпма и слушаше тсшко дихап.с болесничиио. У таком стаи.у бегати с њом да.Ђе и тражитп другога заклоиа беше немогуће, ие могашс сс мислити пи на обраиу замка у случају нанадаја. Пеколнко најмл.еиих слугу беху читава иосада; оружја бп се нашло, али ко ће да га поси ? Мучеп страхом леже Бартош на почпнак. Мнак му не хоћаше сан па очн. Псмирпс мисли пспунишс му душу, мућаху се по глави, ускоридцс куцан.е с.рцм. Тражаше с.редства за сиас, ал бадава! Док му сс пајзад пе учнПп, да срцс нрестаје лупатн, да. је главу притисиуо иеки грдап тсрет, само шум чујаиге око себе, а мислити више не могаше; овладала њим камспита укочеиост н засна тврдо. Мора га ирогаи.аше и у сну. Час внђаше чету разбојинка витезова, како напада па замак ; виђашс мртву војвоткин.у и детејој окрвавл .еиОј гдс му, спдачем, пружа ручице; — час му оиет глас Виичсв брујаше у ушима, као гром : „Удрн ! сеци! . . 11 учини му се да је на бојишту код Пловаца... Христе Боже!. . да страпша видика !... Силпе се војске сударнше, збијсне у хриу, да нс можсш разазиати својих од душмана. Сунце сс рађа, жарко, на небу без облака; али зраци му гасну у нрамеиовима магле и ирашине... Небо јасно, а зсмл.а у сумраку и на н.ој мравињак, који се силовито комеша. Пе чује сс ништа, осим звскс оружја, ие чује се појединих