Stražilovo

чз 251 ез-

његови земљаци назваиге оваку критику негативном; критиком без кодекса; ка' оно ти гдје се са судачког стола не читају параграФИ, бива, рецепти за нриправљање ремек-дјела. Међутим задатак књижевнекритике, као што је замишљао и у дјело изводио СентГ»ев, не бијаше више да изриче похвалу или осуду, да иотврђује или да нориче. Посао књижевног критичара постајаше одселе у главном дјело сравњења и психолошке апализе. Сравњујући, у ствари, плодове модерне свијести са опијема нашијех предака, што нам иадоше у нашљество; нроијењујући поједина умјетничка. дјела, пе у себи, већ обзнром иа пјелокуиаи развитак дотичног умјетничког облика (ромап, драма, пјесма и т. д.), улажаше критичар обично истини у траг, и он бијаше у стању да непристрано опредијели мјесто, што се којем дјелу пристоји. Дакако, ни Сент-Бев не остаде увијек вјерап иачелу, које бијаше истакао. Често се и он исти на по пута зауставио. Имао је оп и своја устезања, своје слабости као све што је људско. Тако му је пригпвореио, да је неке писце за живота хвалио, а по смрти худио, као и. п. Шатобријаиа (у својој књизи Сћа1еаи})пап(1 е( 80п дгоире ИШгагге), и обратно. Али је то била до некле иошљедица п.егове критичарске независности. М у природи пам се ствари друкчије приказују, како их са којег стаповишта иосматрамо. Кад једној згради само једно лице гледаш, она ти се другачија чини, иего кад јој ногледом цио Фронат заокуниш. Његова девиза бијаше ииаче: „N0113 ноттев тођ]1е8 е! поз ји^еопз (Зез с1.ге8 тоћПев". Еод њега је важило само једно начело, изваи којега је све хииотезом и маштанијом сматрао: ко хоће да што дозпа, нек добро очи раствори. „Зауоп \ с'ев{ у01г. " И заиста, у њега је око, као мало у кога, оштро било. Али као да му инак ие достајаше онај широки, окружни ноглед, што га Фрапнузи називљу ..ге§агс1 сГ епзетМе". Виђао је. кажу, бистрије пб ико прије и послије њега, али је виђао само нреда се. За п.им пођоше други, који проширише стазу, куда он прошао бјеше. г Ге-

пов натурализам и Буржетов нсихологизам иијесу, у ствари, него систематска елаборација методе упорављене у чувенијем Г ј ИпгИз , а којој Сент Бев не бијаше још, по Фрапцуском обнчају, одсјекао иравила. Тен поступа истијем начином, унотребљава исти халат; само што је он, као год н Бурже, његов ученик, у томе одређсиији, а како се некијема чини, и много смјелији. II Тен је од критике створио позитивну знаност, ил' бар покушао да је створи. Позната је његова теорија о средиштима и повјесничким нриликама, иримјењена књижевпом и умјетничком развоју народа. У њега је иначе и философски ноглед много шнри и замашнији. Оп не признаје, на иримјер, у аитропологији битпе разлике изме!)у Физиологије и нсихологије; те ће вам проучавати у склоиу мозга и у разпим физичпим Фуикцијама човјс.кове тепденције ииаклоности; нроучаваће вам, до потребе, сав људски оргаиизам, а да проникпе у душу човјекову. По нарави нросуђује личиост, а но личности дјело. Тен је, уз то, и бољи етилиста од Сент-Бева, а то долази можда отуда, што се чувени критичар посве мало новинарском литературом бавио, те је своја дјела на тенани израђивао. Његова је нроза, особито у нутонисима, урнек стилистичке нластичности и симетрије ; течна као музика, абистракао алем. Његов „Еззси шг ТИе 1/т" и његови „РШоборћез /гапдагз (1и XIX згес1е и бијаху, као првјенчад, нрава мајсторска дјела. А то се може слободно казатн и за његове „Еззагз с1е сгШдие е1 (ГћгзШге а . Али његово главно дјело, његово ремекдјело, то је зацијело чувена „ ЛШопе (1е 1а ЕгШгаШге Апд1агзв«, издаиа о трагу двадесет и више годииа, скоро у исто доба кад и Ренапова ,, Уге с1е Језиз ". У свом задњем, на жалост недовршеном великом дјелу: » Оггдгпез (1е 1а Ег-апее еопГетрогагпе« пашла је пајшире примјене п.егова критичарска метода. Ту се ексиеримеиталиим начииом побијају идеолошка иагађања многог преНапш.ег историка, иа и самог Тијера н Мишлеја. I'енубликапци га обиједише, е