Stražilovo

-кз 249 е>-

што се згодно изразује једаи његов биограФ, иаставииком свога времена. Он је, у правом смислу ријечи, био гласник јеваи1)е.г.о модерне критике; његова теорија о утицају средиштк постала је у књижевном нроучавању права догма ; његове су књиге ноуздан кажипут свакоме, који се озбиљно књигом бави, и прави ^аЛе тесит за критичара и умјетиика, за пјесиика и филосоФа. Његова је смрт пемило одјекнула гдје год се наука цијени, и многобројии његови ученици, рапггркапи тамо амо по свијету, носветише врлом мајстору запосну посмртпу ријеч, оплакујући у њему залазак ирвог реда звијезде са књижевног и пауковног неба. Нек ми читаоци „Стражилова" доиусте, да им овом нриликом и ја проговорим о човјеку, који је у великом свијету толи славпо име оставио, а о којему је, код нас Срба, посве слабо досле нисано и говорепо. Разумије се, да ово пе ће бити пикаква студија о Тенову животу и књижевном раду (за то би се друга крила и други простор хтио), ама једноставни нриказ његовијех иачела, како их врли мајстор примјеЊивао па естетску, иа књижевиу и па историјску критику. I Напредовањем знаности и ширеи.ем експ('4)именталног ноступка у науци збио се је у многој грани људске дјелатпости, иа и на пољу критике, у ово поппведњих педесет година, радикалан нреврат. Да овдје и пе излажемо историју п.ена ностепеног преображења, од почетка овога вијека на до данас — историја, која би заиста поучпа била и садржала језгру општег развоја јевропске свијести — доста Ке бити да уноредимо кршику Волтерову са критиком Хиполита Тена, на да нам се одмах предочи голем јаз, који пас дијели од академске критике нрошлога вијека. Стара емпиричка система, којом се служаху Волтер, Ла Харп, па и сами Лесинг, одликовала се тијем, што су ти критичари судили увијек но субјективном утиску, те поклап.али сву своју пагки.у једиио дјелу, које би проучавали и тумачили. Оио бијаше иа њиховијем очима увијек иешто за

себе, и као ствар незавиена од свога сачинитеља. Њима је дово.љпо било да то дјело подвргну, као што згодно вели један француски критичар, „камену кушње својих анстрактних теорија". Прогласили би га добријем, кад би одговарало условима извјесних п])авила, а лошијем, кад би се од њих одмицало. Тако бијаху себи узаконили пеку врсту литерариог кодекса, мимо којега не бијаше књижевпику спаса. Што се саме Француске тиче, у којој је више мање — ма да то невјероватно изгледа — увијек систематски дух владао, наиме тежња нека за класификацијом л.уди и људских иојмова, ту су сгвари најгоре текле. 1 Француска академија, која је у погледу укуса, што по реку, и ведрила и облачила иђаше увијек за гијем, да књижевност доведе у склад са осталијем уредбама аутократске монархије, које бијаше и сама одојче. Академија — као год Луји XIV у својој држави — бијаше у књижевиој републици све и сва. Из п.езипа су крила врцале мисли и естетска иравила, а свијет им се слијепо покоравао; цио саобраћај мисли сводио се иа неколико академских Формула, о које се писци, без свога чуда, нијесу смјели да огријеше. Рето])ичари, уједно и метаФазици, одликовали би се ииак тадашњи критичари кашто са своје дубоке проницавости, са богаства својих дедукција, са језгровитости својијех разлагаи.а. Није могуће ие признати у некијем страпицама њиховијех дјела силу и оригиналност дијалектике и по гдје који блијесак иравог генпја. Али та критика бијаше скроз и скроз субјективна; та тумачен.а, ма колико сигуран изгледао и.ихов критеријум , бијаху у суштипи идеологијска. Не достајаше им појам о пачелу живота, појам о међусобиом „одношају" људскијех догађаја, нојам о оргаиској вези историјских појава, — што уп])ав сачињава зиапствеии темељ модерпе критике у опште, а књижевне напосе. Сент Бев је био први, који је књи1 Француоки .је ум, воли Енглеа проФ. Даудн, „р.гееиииеи1;1у вуз^ешаИс" (претежно систематичан), н да. нојмове збије у еиетему, јал' у митоду, или нросто да нолучи становит ред у мислима, он често ствари поематра на апстрактан начин, или их чак и мимоилази, кад се не даду у систему збити. — РгоГ. Е. "1)о\\'<!еп: Шегагу спЦејзт 1п Ргапсе. ^оНц^ћИу Веујете, Пееетђ. 1. 1889.