Stražilovo

чз 284 и-

морнара, робова и гребодера. 36 Глупа им је свјетина вјеровала, а они су јасно доказивали како су све Хршпћани криви, што су толике невоље иа свијету, јер су богови љути, с та нова вјера одвраћа народ од старинских храмова; пада ли пенрестапо киша, устраје ли превећ сунца, разлије ли се Тибар преко обале, удре ли гдје тријес, Хришћани су томе криви. 37 Јаох ти пак певољницима, кад су јавне светковине, кад су игре у циркусу и у амФИтеатру! Те страшне школе окрутности и разузданости биле су као створене да с и,их Хришћани нропате. У циркус сс носилс слико богова и царева; гладијатори, што се клали, крв, што јо по пијеску тскла, то је сво раздраживало већ и онако окрутпу 1>уд римску; али ни заклани гладијатори, ни заклана звјерад није задовољавала те крволочне бееиослењаке : они су чешће тражили да се доведу и сужњи и који су на смрт осуђени, даих лавови растргају; а куд среће, кад су им при руци Хришћани! Поред свега тога иије било права прогопства за вријеме Трајаново; сам сс Тертулијан не тужи на н.ега. Царев одговор на Плинијево писмо јасно доказује, како је оп желио да се нраведно поетупа Хришћаиима. „Пе ћу — каже — да их сам тражиш и гониш на суд; казни оио, који нрииознају да тој вјери припадају; они пак, који жртвују наншм боговима, и ако сумшаш да права своја чувства крију, нека су слободни". Можемо пак и то рсћи, да се Римл.ани у оно доба нијесу још толико бојали тог повог бога, који је свијету казивао, да опај, који се не одрсче свсга што има, не може бити његов учсник; 38 та ие господује ли Рим и без њихова бога над цијелим свијетом и иад њима самим? Идеја о свеопћој вјери није се никад приказала л.удима, који су деспо и лијево гледали, гдје се наиоредо дижу храмови свих могућих вјера. Касније, у трећем вијеку, кад је хришћанство преотело мах, кад је стари свијет 36 Јетеп. VIII. 176. 37 Аро1о§\ 40. 88 Јев. по Луци XIV. 26.

напокон увидио каква му опасност нријети од тих скромних и сиромашних вјерника, онда је борба све то жешћа поетајала, а и пајбољи цареви нијссу всћ зазирали ни од каква срества, да сс пова вјера уништи. И глс, баш у оно доба закони су блажи били и иротив простих злочинаца и против политнчких прекршаја, а најславнији су законодавци цвј.етали; али за Хришћане није било милосрђа никаква, а борба је била заметнута између н.их и власти. Закоп о велеиздаји сачувао је еву евоју строгост, али само папрама хришћанству; а Тертулијап, који је као правник добро иознавао римски закоиик, каже: „ми смо живи спаљени, само због нашег бога; дочим такову казну не трне ни ирави завереиици протнв сигурности државие, ни они, који очито иадају под закон велеиздаје". Хришћанство је ипак тајно, али увијек једпаком енергнјом поткоиавало темел. старинској згради. 0 великом уму Трајанову није већ сумње; али и најмања појава какве иове идеје, која би и мало могла постати опаспа држави, расла је пред његовим очима као да јо права и велика оиасност, којој је он морао са свом строгости стати на пут. Оп је доиста први римски цар, који је Хришћанима, ма крјему народу припадали, устезао оне новластице које су све остале стране вјере уживале; иеденсао их је само у колико су се они, по његову мишљењу, јавио нротивили закоиима и влаети и били оиасни за мир римскога друштва. Је ли оп зар предвиђао у дубини своје душе, да је тановавјера позвана да нобуди најзнатиију револуцију, што је свијет нкад дочекао?... Свијет је иак његову успомену радо сачукао: средњи га је вијек иреобразио у неку предају. По њој је свети Гргур папа испросио од Бога да буде Трајан спасен са његове велнке доброте, и како кажу, Бог му је угодио. По Дантс-овој Божанственој Комедији Трајан је па небу; но суду данашње критике Трајан и његово доба заузимље једну од најљепших страпа велике римеке историје. Јосип Берса