Stražilovo

•43 278

8а то се протварашс пан Маћко, да мс чујс иитаи.а о жеип ГотФридовој, на, корпстећи сс тим, што се кнез и.ему обратио, иримакис сс још ближс и рекне: —■ Доиста вас, кисже, неираведпа судбина сналаки... Али судбина сс та може ноправити разумом, ако нс снагом... Хснрик избсчи у њсга велике очи, ћуташс часком, а нослс махну руком и пљуну. — Ех! — одазва се, — снаге бешс иекада, сад впше пе... сад пс!... Железпим ме зваху, јер сам чсшким нсинама приврућивао, колико се год могло... алн сад — тсшко је... старост!... Треба тражити млађих савезника.. . приметп Борковиц, — таких, који би имали одважпости и моћи... Великоиољока вашсга деда Хенрнка намти... спомиње... Киез скочи и иограби Маћка за ру|;у. — Спомин.с! — крикну. II хтсде још нешто рећи, ал' се уздржа, узмаче од Борковица и онет га гледаше избеченнм очпма, као да хоћаше да га проникие. 1Га шта онда! — засмсја сс за час. — ЈБуб.1.(Ч1п брат Казнмнр има снаге... не ће нустити!... Пап Маћ|;о пс хтеде говорити отворено, само жел.апк! да испита мисли Хенрикове, а суми.аше, да ли ће га оп разумети, кад јс пијан. 11с вслнм ја — рсче за час — да се ту трсба мерити сиагом с. Казимирем. Али да сам иа вашсм мсоту, тражио бих у Великопољској такога чог.ска, који би могао онде ностати намссник... све и сва... Ћсрка јс ваша, кнеже, Ладнпга, врло лепа... могла би бити краљица... Такн би је всликаш радо узео... не тражећи мирмза. Добио би то, што би се у Великонољској старе уопоменс окренуле унуци Хенриковој, којн се је знао пољскнм крал.ем, окренуле нјаетовској крвп. Кпез слушаше, пе прекидајући га; само му се уста чудповато мицаху, дсбело му се лице згрчавашс, као од прпгушена смеха; а на велике, у МаГ.ка пзбсчепе очи навреше сузе. — Муж ваше ћерке — говораше дал.е Маћко, не гледајући у кнеза, јер тако се беше заиео својнм мислнма, — муж кнсгип.нце Јадвиге, имајући снагс и богатства, нмајући за собом шл.ахту н иарод, могао би врсмсном од памеспика... Ха! ха! ха! — груне наједаред Хенрик у тако грохотап смех, да сс све разлсгашс... Маћко се спловнто ирцну, а кпсз сс окрстс м])Гнавом Пе.мцу.

— Чуј, ГотФриде — крикну — шта он говори! — Чујсм — проуети Нсмац, и сухо се иасмеши. Тај смех расиомами иана Маћка горс, него гласни грохот кнсжев. Погледа на ГотФрида с таком мржњом, као да га хоћаше убити тим погледом. Ђипи од стола. — Чему се смејете? — дрекне грозно. — 0... о... о!... — повнче Хенрик, трзајући ее наједаред, — а но том се гшдело, да беше госнодар својих мисли, у иаточ нићу и привидној несвести — не љути се, кастелане, не л.ути !... ГотФрид има ту луду навику, да се смеје, кад му ко озбиљно говори, а ја сам сувише пио, иа му је срце весело... Али знам —■ додаде за час — шта си хтео да кажеш .. Тај великопољски пан... намесник... то си ти! Борковиц стојаше намрштен и ћуташе. — Но... но... — говораше даље кнсз, иснод очију злобно гледајући на њега, — седи, да ее поразговоримо. Јер оно, знаш, Јадвига... Окретс се наједаред ГотФриду. — Како ти мислиш? Јадвига... шта? — Ваља да буде краљица... — рече кратко Немац. — Ето видиш — заопуца Хенрик и рашири рукс, унрављајући онет злобап поглед к Борковину. — Ето видиш!... Јадвига ваља да буде краљица .. тако јој веле ева гатања, тако вели ГотФрид н његова лена жена Мехтилда, тако всли цитраш Јадвигин, хроми Улрик, који јој, од зоре до мрака, пева и свира чудне несме.., Еле чини јој се. да већ и јепт кралшца... Носи круну, не гледа на људс, па ни са мном, жегањским кнезом, нс ће да говори... А ти би хтео... ха! ха! ха! Нан Маћко онет скочи као на иглама. Но, не срди ое! — дометну брже бол,е кнез, гушећи емех. — То тај мршави скот, Готфрид, опет ме натера на смех... А ја против тога, каотелане, ие бих имао ништа .. Ти си красан госнодин... достојан... бићеш намесник — то је све леио! Само питај Јадвигу, хоће ли дотле да буде кастеланка... Борковиц свом снагом стишаваше срџбу, која у н.ему кинљаше. Лукава добродушност кнсжева шибаше га по души л.утом поругом, коју осећаше у евакој речи; дражаше га емех њсгов, а особпто пзраз на лицу мршавога Пемца, који