Stražilovo

чз 313 ез-

Пан Маћко се зажарио од радости. На Семђивоја иогледаше са слављем, а у речима беше умерен, да не ноквари ствар. Не приступише ииак одмах нисању и потписивању акта тога братиискога савеза, јер не беше за онда војводе нознањскога, а он је ирви требао да потврди тај акат. Бојаху сс још да не ће краљ то достојанство поверити своме поузданику, а, Боже сачувај, можда и коме малопољском великашу. За то се жртвова пан Маћко, да сам главом одс у Краков, не би л' стао на нут тој онасности. А кад пристадоше на то са свим вољно, признаде и Сенђивој, да је п;џ| Маћко врло вешто извршио читаву ту ствар, баш како је п мислио. А Ворковиц, као да му је у тај мах придошло разума и превејаности, све је духом својим схватио и овако рекао Сенђивоју и Скори: — Пазите ту, да ее те намисли и жеље не охладе, докле се ја не вратим. А вратићу се као војвода нознањски, потврдићу акат конФедерације, на ћу, са својом дружином и том шљахтнћком Фукаром, бити господар, кога ћс се бојати и Казимир, не само кнез глоговски... Повратио се још па неко време у Кожмин, ал' се одмах опростио са Скором, који јс требао да, у Познању, подржава тај дух међу шл.ахтом,

и са Сенђивојем, који ће остати са осталом дружином у кожмињском замку. А на поласку рече још намрштеном Сснђивоју: — Нека те не тарс брига због те Одсечи и Наленча. Осветићемо се тим већма, што дуже чекамо. Ајш треба прво ојачати с-нагом, да нам вика ие може нашкодити . . . Сенђивој нроврча иешто неразумљиво, зловољно, а Маћко му се наже иа ухо и додаде: — Пази на Мехтилду, да ми будс верна у тој оставл,епости . . . Не волим је, али пе бих допустио невсре, особито, јер је мати мога детета. Сенђивој скочи као опарен и погледа у чуду, јер нико, па ни најприсиији пријатељи наиа Маћка не знађаху, да је Мехтилда, баш у то доба, повила синчића. кога Борковиц признаде за свога, и назва га Фридхелмом, немачким имепом. Не беше то ио ћуди Сенђивоју, који није трпео те Немице, јер је умекшавала витешко срце својом нежношћу. Сад се побоја, да ће дете свезати с њом за увек пана Маћка и у мислима стадс ковати заверу иротив Мехтилде. — Почскај! — гунђаше кроз зубе, пратећн очима иана Маћка, — биће новииа, кад ее вратиш.

(Наставиће со)

ОЦЕАНСКИ ПАРОБРОДИ

ад ј - е Колумб открио Америку, сваке го:дине као да је расла земља нред очима људи, који су иловили на запад — иза атлантског оцеана указа се нов део света, који се пружа од далеког севера на далеки југ, а иза овог дела света нов оцеаи, „грдно неизмерно море, већс него ниједио познато морс, тако вслико, да сс пе можс ии схватити колико је", као што је објавио зачуђсном свету историчар и сведок првог нловљења око земл>е. На свом првом путу Колумб пуних тридесет и шест дана ништа друго није видсо, него само псбо и воду — а данас хил.аде људи, који буду ишли на светску пзложбу у Чикаго, из старога у иови свет, љутиће се па капитена, који их ие буде за осам

дана нренео на обале америчке. Наравно од онда до данас прошло је доста времспа; даиас је са свим други век, данас је свс ностало ближе, као да је земл.а иостала мања. И водспа пара јесте тај мађијоничар, који је све то учинио. Та још и у почетку нашега деветнаестог века, врло се споро по мору путовало. Са јужнога врха Енглеске иа до ХелиФекса у Новој Шотландији у Северној Америци требало је иловити обичпо тридесет и два до тридесет и три дана, а тај је иут у округлу броју дугачак три хиљаде морских миља (јсдна морска миља = 1852 метра). И тада су лађе билс још са свим уиућене на ветар и каквоћу времена; али године 1807 начииио јс тамо, у новоме