Stražilovo

чз 34В и-

РУЖА Зар јшсллш?!.. ЈУДИТА Мислим! .. Доле личину! 0 како давно, давно чознем већ, Да дођем с тобом очи на очи, Да кажем да те — мрзим, мрзим, ох, И да те мржах, чим те иознадох, К'о што се змија, црви гнуша свет И пре још него што су ујели. 1'УЖА Иа што ме онда ирими у свој дом? ЈУДИТА (боио) Што нримих! Јер се гости ноштују Па сада жањем красну захвалу. РУЖА Шта могох више, до умретн за њ I ЈУДИТА Умрети? Ти за њега умрети? Но тн га снасе, ти га сачува, Ал узе за то што ми дражо би Нег њогов живот — срце његово. РУЖА То ннје, ништа није истина. Он мене само штује, не љуби. ЈУДИТА (гордо) Да снасе њега!? С којим нравом ти Да мреш за њога? ГУЖА Хтедох, дужна сам. ЈУДИТА А сад он тобн. . . То су ране те. . . Јунаштво ти је дивно доиста! Ти нросу крв за племениту цел Да ја бех мач у оног душмана, Забола бих се теби у срце. РУЖА Ти желиш мени смрт? ЈУДИТА Зар једну смрт! Колико нута мене уби ти? Колико нута гледну оком на њ, Све беху стреле јадном срцу мом! Ал тешко тобп ! На крај стигосмо. Ја збацпх ево лажну личину

И зборим с тобом очи у очи, Ох, зборила бих, ал је слаба реч — Толики грех да роч зар о.свети! Не, све је мало, свака иогрда . . . Заслужила си више: — да ти нож. Забодем у то срце ногано. Још један ноглед . . . једну речцу с њим Ја,.коју с њиме веже заклетва, Ја, љубавца му, верна, венчана, И ко„'а родих чедо његово, Изгубићу га, жртвоваћу га, Ал исто тако тебе — убићу. (одјури). ружа (сама) Ти збаци маску? Ал си здерала И моју, што је мене скривала, Те откри стид мој. .. Тешко тебн сад. Ко мене вреЛ ; а, буди фурију, (пограби стрелу па је разанне) IIа ево на сад њену жаоку! Зар мучки ? (скида стрелу) Не ћу. Ни ионижена Но могу тако кукавички, не. Ти тражиш рата? Мислиш, воли ме? Не хвала, што му спасох живот драг, Бећ љубав да му срце ужиже. . . И ти се бојиш? 0 тог ме мрзиш, је л' Ој, како сумња има оштар вид, Кад ирозре тајне куте срца мог! И његово ми срце изнесе. . . Он воли мене? — Ти си рекла суд, Суд самој себи, жено несретна. Ја спасох њему живот — сад је мој, Не твој, јер ти му пропаст донесе. И отац твој и његов народ, сви Напустише га, нема престола, Одузеше му . . . Мој ће отац тек И наша војска да га закраље . . . И живот му и круну дајем ја Но сад на иосо! Мужа спасавам, Свог мужа . . . ма га од ње отела. Над њиме лебди мач, ал не дам ја, Ил не дам ил ћу ногинути за њ. (оде). Седма појава бодомир. борич (долазе иа ередњем улаеку) борич (уабуђено) Да ја иД краља просим милост! .. Ту, Где ј' моја земља, круна, нраво, све!