Stražilovo

чз 425 ез-

тилдипу, да она осећаше иа себи његово жарко дисање и дивље иогледе крвавих очију, које ј-у, својим мртвим израаом, иросецаху и тиштаху као ледена, оштра гвожђа... — Иаба&имо га! — проговори. — Иибавити! — новиче нодругљиво Дитрих. - 11е избави га више нико, ни читав накао. Сутра Ке стрчати његова глава на градској канији, војводи у поздрав... Пусти Мехтилду, која клону на земљу у несвести, гурну ју е презиром и исТрча, трескајући вратима за собом. За часак стајаше опет на улазу у подземне ходнике, на обичном свом месту и одмереним се кораком стаде шетати у ноћној сени и мрачној тишини. Иајсдарсд застаде, наслони се леђима на зид, на прислушкиваше. .. Из далека допираху му до ушију глухи одјеци корака и као звекст оружја... На противном сс зиду одби светлост од буктиња, затрепта, помаче сс и зађе у тмину... Неко гласовито викаше, носле се измеша пеколико гласова, а за тим једин једини јаок — и све заћута... Дитрих поскочи као рањена звер — згрчеиим несницама удараше о хладни зид, а најзад се наслони на њега главом и тако остаде пепомичан. Дивско му тело дрхташе од јецања, које беше налик на смртни роиац, а час но час извијаше се шапат из уста:

Сип.

СИН МОЈ

Сутра дан, кад се је смркло, читава градска стража стајаше нод оружјем. Прозори беху расветљепи, па лидовима и капијама гораху буктиње, а па главној капији, више од других, пламћаху, великим нламеном, две укрштене буктињс. Мсђу њима, натакпута иа кратко копл.е,

——<г ?

стрчашс л.удска глава, — ужасна, крвљу ооливена, поцрнсла, с искривљеним устима, иза којих сс искезили бели зуби. Ударише у бубње, а у исти мах упаде трком у капију војвода Борковиц са својом дружином. Стражи па челу стајаше Дитрих, миран, неномичан, и глеДаше мртво преда се закрвављеним очима. Гледаше и на главу сина свога, која се јасно видела у црвеном нламену, и ии један пут не задрхта. Борковиц скочи с коња и нрилазсћи Сенђивоју, који изиде из замка у сретање: — Шта је то? — запита, мрштећи обрве и иоказујући на-главу, натакнуту над канијом. Сенђивој хракну. — Питај Мехтилду — рече кратко беше то немачки милосиик... дао сам му одрубити главу... Маћко устукиу. Уста му се искривише подругл.иво. — Ха! ха! засмеја се. — А опа? — додаде за час — Мехтилда?... — Чека с.уда -- рсче Сепђивој. Борковиц кину. — Ишибати! кроз каиију! па ноље ! — дрекну. Стари Дитрих приђе. — Када? — запита глухо. — Одмах! ----- одговори војвода и оде унутра у замак. — Изнснађење... — мрмљаше Ссиђивој, иду ћи за њим — оелободио сам га одтежспе... И задовољан гласно хракаше, гледајући испод очију на Маћка, који, као да хоћаше, да заборави на то, што се догодило, заседе одмах с дружииом да иирује. (Наетавиће ее) Р ■ V

^ ^ ^ а > < &> ^ Н8 УШВТНОСТ I-

""Ј 4 * >0

СА СЛИКАРСКЕ ИЗЛОЖБЕ У БЕЧУ

(Свршетак)

реда миом је &еиге-слика врло даровитог немачког модерног оллкара Балтера Фирла и то „1и (1сг бепебин^''. ИГтанам ириказује та лепа елика.' Ирви су дани пролећа. Благи зраци злаћаног сунашца тек што су обасјали нежне листнће. На тим блапш и тонлим зра-

цима сунча се* болана девојка. Овоју бону главу наслонила па раме своје остареле мајке, којој на лицу читаш, да би кћерн да помогне, да јој ублажи болове. Њихово јадно одело, у близини она мала кућнца, па и сама ирирода около њих кааује- ти, да је то крајн.а сироти-