Stražilovo

436

сенке. Ајде она млађа и како тако, барсекаје, али она вештица! Јесг, права вештица, изгледа већ као совуљага . . . да, велиш ни речи . . .« »Та . . но . . но . . не велим ... Е, па шта да се ради?« »Видићеш, већ сам намислио. Пошаљи по Лаку да сутра зором дође овамо, па ће са мном у виноград.« •XСутра дан, око осам сати у јутру јурила су два вранца, упрегнута у лака кола, преко равног иоља М—ког у планину. Кочијаши главом чича Ненад а остраг су Натрапало и Ј1ака Трешњар. За по сата стигоше до споменика краља Лајоша за тим скренуше к водици на се почеше сурдучином пети уз планину. За мало сврнуше па десно и стадоше пред лепим великим подрумом. Осећао се Бахов дах са свију страна, јер је овде његово царство. Сиђоше и отворише нодрум, Лака испрегне коње Чича Ненад извади из шарагаља сацак и полак јагњета. Наложи ватру, обеси котлић и за по сата крквао је паприкаш у котлићу. После се дадоше на носао. До по дпе су свршили носао а и паприкаш је био готов. Иоседаше. После сваког маснијег залогаја заблистао им се иред очима у чаши шиљерац од седам година. Слатко јели, нагло пили, па је вино почело радити своје, »Све, у славу Свевишњега! чича Ненад ће. Нека нам иоживи децу нашу, нека уживају. Многу клету испих овде на овом пањутку, многи ли бол утиша, многи ли јад разблажи! Ох, колико и колико пута ми он, ова-ј шиљерац, измами из груди песму српску! А кад ја заиевам одавде испред мога подрума о нашим старима, онда цела планина бруји . . . . па се одбија глас чак тамо кишвалубске и канске планпне и као да ми оданде враћа гласе мој кум Аћим . . . па чујеш, и ови зрикавци као да српски говоре, па све, све, на и ова иланина као да широм мирише духом Штиљановића. А стари Харшањ, иа тамо за њим ђунтир, као да се смешкају од миља, што се још овде оре српски гласи . . . Ех, упамтиће омладина Ненада. Ево их кад и кад и двадесет. Није ни један ирошао, а да код мене неиспије коју, па онда сложно у варош певајући српске песме. А Шокци наши раздрагани све шапућу: »свићу им, ала липо пивају« ! Дед, Натрапало! Пи у ту славу! Хиљаду година још нека слади овај шиљерац српско грло и дао Бог не седио

у овом подруму други газда већ само Србип!« Натрапало се већ сав загрејао од шиљера. »Е, у славу! И сам сам као момак у овом подруму одиграо танца керевиза!« »Танца керевиза? А какав ли је товраг?« запита Лака. »Да, да, танца керевиза! Да шта ти мислиш! Е, шта ти још знаш?! Не знаш дал>е од Жумберка и Саке! А ја?! Где нисам ја био!! Па баш у Кечкемету сам научио таиац керевиз.« »Чудна ми чуда!« насмеје се Лака. »Пера Кормовар ишао у Срем да продаје кормове, иа у Боботи код Буковара научио кисел' воде па већ игра и снаша ђулвасија, ма да је шепава. А ко је научио тај твој танац керевиз?!« »Шта ти знаш!« »Ех, шта ја знам! А видиш ли Јована Лазића, па Алексу Фрушића. Дошли пре три недеље из света, на знају свакојаких чуда . . . а ти само тај твој таиац керевиз!« »Свакојаких чуда! А знаш ли оно, кад нас четворица дођосмо из Баје, па запевасмо у четир гласа херувику . . . они снтно а ја хе-руви . . . крупно. Ви сви избекарили очи, наћулили уши — ај ?! А покојни попа, Бог да га прости, све се смешка од милина . . . Чујеш, Ненаде, што ти волеш тако паприкаш, па ове црвенике ... их . . . их . . . то је здравље! Е, у здравље нашега посла, који урадисмо и који још мислимо урадити . . . знаш ... .« »Та гле! Ти се и не хвалиш ... та довече ћеш у прошњу иа ћутиш. . . е, е, е, пије лепо! А. већ цела варош бруји —« упадне му у реч Лака. »Знаш, брате, тако је. Већ ми досади самоћа . . . па, да се и ја окућим. Док сам био млад, имао сам мање новаца, био сам сирома. Које сам хтео, те су говориле: зар за тога броћу? Па ни једна! Ал' данас? Имам неку мраку више, па сада нисам више »броћа« већ »господар Натрапало«. Узмите, молим вас ову, иа ону —- ал' ја ћу сада да бирам . . . . да, да . . . па ћу добити голубицу .... Даницу, Данку . . . Данчицу . . . Дану, Днничичицу . . . хе, хе, хе . . . тако је то . . .« Чича-Ненаду се с почетка развукоше усне на смеј али, слушајући сада Натранала, како изговара име те иитоме голубице, у мало што не плану. Али се трже, на још поче одобравати Натрапалу, да је то баш ирилика за њега и нека Бог да сретно!