Stražilovo

437

»Хе, хе, хе . . . Даница Натрапалова!« ужииао је Натрапало. »Мајсторица ... хи, хи, хи — комшиница Перса шије тунику шта ми радшп . . . Није да ће јој пасовати уз струк . . . Него, Ненаде, ово ваља. Када коју мало више повучем, сетим се момковања. Еј, негда; па у друштву; па оно: мно-о-га-ја . . . па оно високо — их, точи, сто му мука! Дај чутуру! Ују, ју!!! Да Бог ноживи првобрачног женика Јована Натрапала . . . Их, свирај, Лако . . . него и ви можете . . . гле, како се то суче . . .« »Не би требало да толико пијеш .... та мислиш довече у прошњу — еј Натрапало!?« — подсмехне се Лака.

Чича Ненад га пресече погледом и намигну му да ћути о томе. Натрапало се на ове речи трже и поче заплетати нешто језиком. »Па, истом је четир сата. Е, е, Ненаде, ала хвата нгаљер . . .ја . . . ја . . . овај . . . мало ћу онде прилећи . . . а кад пођеш, пробуди ме.« Оде до кревеца, леже а за четврт сата спавао је као окупан. Пред сутоњ спреми се чича Ненад те ће кући. Лака ће остати. Ненад му заповеди да не буди Натрапала бар до десет сати. Још му је нешто дуго шапутао, а, Лака се смешио. Кола зазврјаше и чича Ненад одлете весео као на крилима према М—у. се)

МРКИ ВУК

ИСТОРИЈСКИ Р 0 М А Н АДАМА КРЕХОНЈЕЦКОГА ПРЕВЕО 0 пољског РАЈКО (Наставак)

_ е ноЈш нико у замку не склопи ока. Пре^•неражење обузе све на глас о повратку војводину, рашире се по најдаљим закуцима и дође и онамо, где Марта и Агата имађаху свој заклон. Страва, што но ју осећаше Марта, кад год се сети грозна господара, већ се беше мало утишала, за аегова дуга изостанка, а сад ју његов повратак на пово пробуди. Плашња, коју виде око себе, још јој увећа страву. Из далека долажаше до Мартиних ушију врева људских гласова, звекет оружја, топот коњских копита. Опазила је из далека светлост од буктиња, а на врху главне капије, између два црвена пламена, неко ужасно страшило, коме не могаше разазнати облика, ал' ју ипак за то потресе, од пете до главе, неисказаном узрујаношћу. Не могаше дуго да заспи, него се приљубљиваше Агати у наручја, дрхћући као прут. Наједаред обе женске пођипаше с постеље. На дворишту, близу њихова стана, разлегаху се јасно дрека, јаук и смех. Истрчаше, и очима пренеражених женских нриказа се ужасан видик. Међу разузданом руљом војника, који дизаху грају до небеса, иђаше жена, притискујући на груди невинашце. Хаљине беху здеране с ње; у исцепаној кошуљи ишла је, или боље пузала, готово гола, раснуштене и рашчупане косе у нереду. Час по час принесе јој очима буктињу војник, који иђаше пред

њом, а онда Марта опази њене црте, унакажене, бледе, ишараие модрицама. Вриснула је од пренеражења и саучешћа. — Агато — прозбори тихо, — видиш ли ти ?... то је она лепа!... Не беше у том часу ни трага лепоти на лицу Мехтилдину. Од стида и бола унакажено обличје имађаше очајап израз. Вучена од џелата, трзала се као бесна, заклањајући своје невинашце, које вришташе од страха. Није плакала; из избечених јој очију, од препасти. стрељаше кан'да блесак гнева; уста беху бледа, полуотворена, а из њих излажаше кашто сок од бола, кад ју Дитрих, који иђаше за њом, шибаше чврсто сплетеним коиопцем по белим плећима, врату и лицу .. . Местимице из просечене коже бризгаше крв . . . Дитрих је час тго час дизао руку, ударао, смејао се и псовао. Спровод пролажаше поред Марте, која стојаше уз дадиљу, правце на капију од дворишта. У проласку паде поглед Мехтилдин на јасно лице девојчета, које гледаше на њу с немим пренеражењем и дубоком жалошћу. Мехтилда застаде за час, очи јој се замаглише као од суза, уста се стадоше мицати, као да ће проговорити, али у та.ј мах паде из Дитрихове руке ударац, јемачно осетљивији од других, јер се жена заниха и јаукну, а Марта заклони очи. — Наиред! —дрекну Дитрих и гурну Мехтилду, коју новукоше даље према капији.