Stražilovo

438

Мало за тим наступи мртва тишина. Из даљине само допираше још топот коаа, који вожаху Мехтилду у Жегањ, где ће ју, по Маћковој заповести. избацити, с презиром, на двориште жегањскога замка. Од тога тренутка не имађаше Марта ни за часак мира. Стара страва од грознога господара сада се удвостручи; чињаше јој се непрестано да чује његове кораке, да разазнаје његов глас из далека, да војвода долази да учини какво зло њој или Агати. Међу тим се Борковиц дуго не показиваше на тој страни замка ; неколико иута само опази Агата, како, сакривен иза зида, жарким очима гледа Марту, где се шеће по дворишту. Не спомињаше јој ништа о томе, не хотећи да још већма девојче страхује, али се сама узбринула, јер се домишљаше, да пан Маћко није остао хладан према тако необичној лепоти. — Опростио се једне — мишљаше, — ишибао ју и истерао с презиром, а сад ће зажелети да има другу . . . Али Бог ће се смиловати, неће допустити . . . Оца је убио . . . ћерке се не може дотаћи! Једнога дана војвода стојаше дуго за зидом, док најзад не истрча, приђе женскима, Агату отисну, а Марту ухвати за руку, привуче ју к себи и зажареним погледом гледаше јој у лице. А кад онабледа као мртвац, уздрхтана, ником поникну од страха, стаде јој говорити умиљато, како је само могао. — Што се бојиш мене ? — питаше, — што кријеш очи од мене ? реч ћу одржати . . . нећу ти учинити на жао . . . Али она презаше чак и од његова гласа, ако и беше тишији и умиљат. Из стегнута грла не могаше да изиде на гласак; у железној песници Борковичевој кочила се њена рука, а њу сву пролажаше самртна језа. Од тада, готово сваки дан, изилажаше пан Маћко на сусрет Марти, — сакрити се пред њим не могаше, а ни савладати страве. Узалуд мољаше војвода: — Ироговори ми реч! . . . Она окреташе главу и ћуташе не предишући. Кашто, кад стојаше тако пред њом, сећајући се звука њена гласа, а не могаше да дочека речи, у страсној му души плануо би гнев . . . Онда ју трзаше за руку. —■ Говори! —• викао је. Она је бледела, љуљала се на ногама, али је упорно ћутала. Речи јој замираху на устима, — могао би ју убити, а она не би пустила од себе ни гласка. У замку, међу тим, беше сада непрестана галама. Готово даномице спремаше пан Маћко бучне гозбе; често је одлазио и у Познањ, где је с Прецлавом вршио намесничку службу.

А беше то владавина, какве још нико не виде ни не запамти. Пан Маћко се журио, да Великопољску, као што говораше, очисти од својих непријатеља. Имајући сада власт у рукама, није штедио никога, а највећма трпљаху Наленчи. Осетише они одмах тешку руку војводину, а не само они, него и најдаљи им сродници. Изгледаше, да је томе роду куцнуо последњи час, тако се изузео на њих пан Маћко, скупа са својим верним другом Сенђивојем. Вукли су једнога за другим на старостинске судове, а многи је нлатио главом, да се је крик препасти и одвратности разлегао по читавој Великопољској. —■ Чујеш ли ти — говораше пан Маћко Сенђивоју —, како вију ти пасји синови . . . Погњавићу их до ноге, да ће бити та земља Борковичева, а не краљева ... А Сенђивој, кад год који Наленч дође у шкрипац, гледаше око себе светлим погледом, хракаше и беше задовољан. — До ноге . . . ■— понављаше — до ноге! Долажаху често и гласници, из Кракова, нану Маћку; пан Отон од Шчекаровица и пан Миколај Пшонка од Бабина, а после свакога њихова боравка, војвода падаше у све веће беснило. — Знаш ли! — повиче једном Сенђивоју после њихова доласка. — Знаш ли, шта се догађа у Кракову ? Краљица је Аделајда умрла ■— ха, ха! А краљ је послао просце у Жегањ, глоговској кнегињици ... ха, ха!. . . Смејао се и шкрипао зубима, а Сенђивој одмахну руком. — Шта ми је то! — Теби није ништа, али мени! — крикне Маћко. — За мене то много значи... Краљевскога потомка, од те Јадвиге, морам ја држати на крштењу и име ћу му дати! Ха, ха! Сенђивој гледну зловољно на Маћка. Од времена Мехтилдина бојао се он увек, да Маћко не падне у женске замке, јер знађаше, да у њима омекша лахко његово срце. За то је слегнуо раменима и пљунуо. А Маћко га пограби за руку. — Чујеш ли! — рече кроз зубе. —• Онај дан, кад Јадвига постане мати с краљем, а ја ћу ти дати најсилнијег Наленча, стрица твога, Венијамина од Чарнкова, да се на њему искалиш! — И излети, а Сенђивој опет пљуну. — Жене ће му доћи главе — прогунђа —; али мени је обећао дати Венијамина ... За то лшвим, да га убијем . . . А пан Маћко, кад истрча, још једном призва Отона од Шчекаровица и рече му, да му исприпо-