Stražilovo

466

ш

з а в: и с и (по ТУХИМ МИСЛИМАј

то ти у детињству к'о лаки сан прође, То ти, кад одрастеиг, као бура дође. Измеђ' многих зала, што видех на људма, Највеће је — срце у пакосним грудма.

Оно срце, које има нраво мњење, Не може увредит' то људско презрење.

Од љубави женске ништа нема слађе, Само ако може човек да је нађе.

Боље је најмање учинити штогод, Нег да те за часак понижава когод.

Буди горд са гордим а скроман са скромним, Ал са свима буди истинит и јасан; И свет ће ти онда у данима твојим Бити добар, мио, радостан и красан.

Кад те когод гађа да ти рмну даје, Нек ти нађе срце, к'о злато нгго сјаје. Буди као шкољка при часу смртноме, Која даје бисер баш крвнику своме. Л>. II. II.

КУЦ... шСТУДИЈА И. V ПРЕВЕО А. ] I. .... Седосмо сви у округ те Александар Васиљевић Ридел — наш стари добар познаник (породица му је била немачка, но он је био прави правцати Гус) — Александар Басиљевић поче овако: — Приповедићу вам, господо, историју, што се збила са мном у тридесетим годинама .. . пре четрдесет година, као што видите. Бићу кратак а ви ме немојте прекидати. Живео сам тада у Петрограду а тек што сам свршио университет. Брат ми је служио као стегоноша у коњичкој артиљериској гарди. Батерија му је стојала у Црвеном Селу а било је лето. Брат је становао не баш у Црвеном Селу, већ у једном од околних малих села; ја сам не један пут одлазио к њему у госте и унознао сам се са свима његовим друговима. Био се наместио у лепој, снретној кућици заједно са другом својим, часником његове батерије. Тај се часник зваше Илија Степановић Тегљев. С њиме сам се особито спријатељио. Марљински је сад већ осгарео, нико га више и не сиомиње, шта више и с именом му се ругају; но у тридесетим годинама је грмео као нико — ни Пушкин се, но уверавању тадање омладине, неје могао с њиме мерити. Само што неје стекао славе првог руског песника и књижевника; он је шта више — што се много теже и ређе налази — оставио и трајна утиска на савремени му нараштај. Ироји а 1а Марљински налазили се свугде, особито у нровинцији и махом међу армејцима и артиљеристама; разговарали су се, донисивали су се њего-

... КУЦ! . ТУРГЕЊЕВА ТСАРЕВИћ вим језиком ; у друштву су били увек намрштени, озбиљни — „с буром у души и ватром у крви", као иоручик Бјелозор „фрегата Наде." Женска су срца „пуцала" за њима. За њих је тада постао назив и епитет „фатални". Тај се тип, као што је познато, сачувао дуго, чак у доба Иечориново. Чега све не.е било у томе типу? И бајронизма и романтизма; успомена на француску револуцију, на декабристе и обожавања Наполеона; вере у судбину, у планету, у снагу карактера, поза и фраза •— јада од ништавила; бурних осећаја лакога самољубља —- и нусте снаге и одважности; племенитих тежња — и површна образовања, незнања; аристократских навика — и хвалисања с играчкама . .. Но, ипак, доста је философисања... Ја сам вам обећао да ћу приповедати. II Потпоручик Тегљев је спадао нарочито међу такове „фаталне" људе, ма да и неје имао са свим онога спољашњег изгледа, што га имађаху та лица; он неје, на пример, ни мало био налик на Љермонтовљева „фаталисту". То беше човек средњег раста, доста крупан, мало погурен и плавокос, са скоро белим обрвама; лице му беше округло, свеже, румених образа, нос мало савијен, чело ниско и мало зарасло на слепим очима, усне му беху крупне, правилне и вазда непомичне: никада се неје смејао нити бар осмехнуо. 'Гек ретко кад год, кад би се уморио и задухао, указала би се четири предња зуба, бела као шећер. Та његова вештачка непомичност беше изражена у свима цртама њег. ва ли-