Stražilovo

467

ца: кад ње не би било, ове би биле знаци праве добродушности. На читаву лицу његову само очи му не беху са свим обичне, омалене са зеленим зеницама и жутим трепавицама: десно око му беше нешто више од левога и на левом оку капак се слабије дизаше него на десном, а то је давало читаву гледању његову неку различност, чудноватост и дремљивост. Фисијономија у Тегљева имала је истина у себи и неке пријатности, али је вазда изражавала неко незадовољство и двоумљење: изгледало је као да вија неку сетну, невеселу мисао, коју не може никако да достигне. При свем том неје изгледао обестан ни поносит: пре би га могао сматрати за увређена, него за обесна човека. Говорио је врло мало, запињао је, промуклии гласом, без невоље понављајући речи. Разликујући се од већег дела фаталисга, он није употребљавао оних ванредно извештачених израза у говору, него се њима служио само у писму: рукопис му је био са свим детињи. Управа га је рачунала међу часнике — „тако обично" — не баш међу најснособније и најревносније. „Јесте у њега пунктуалности — али нема акуратности" — говорио је за њега бригадни ђенерао немачког порекла. И за војнике је био Тегљев — „тако обично" ■— ни риба ни месо. Живео је скромно, према положају. У деветој својој години остао је сирота без оца и мајке: отац и мати му се удавили у пролеће при поплави, кад су хтели да се превезу на чамцу преко Оке. Изучио се у часничком пансијонату, где је био један од најглупљих и најмирнијих ученика; за тим је по својој жељи и по препоруци свога деде, човека од утецаја, ступио као јункер у коњичку артиљериску гарду и, премда с трудом, ипак положи иснит најпре за стегоношу, а но том за потпоручика. С другим је часницима живео у доста затегнуту стању. Несу га волели, ретко су му долазили — а ни он сам неје скоро никоме ишао. Присутност страних људи неје му годила; у тој прилици је био одвећ неприродан, невешт... у њега не беше ничега друштвеног и ни с ким неје био „рег 1;и". Али су га поштовали; а поштовали су га не због карактера му или ума или образованости, него за то, што су у њему увиђали неку особиту црту, којом се одликују „фатални" људи. „Тегљев ће начинити каријеру", „Тегљев ће се ма чиме одлично истаћи" — то неје очекивао нико од његових колега; — но: „Тегљев ће учинити какву необичну досетку", „Тегљев ће у један пут отићи у Наполеоновце" — то се већ неје сматрало за нешто, што не би могло бити. А све то учини „планета" — и он има своје „предопредељење", као што људи имају „уздах" и „сузу".

III.

Два случаја, што су окарактерисала одмах још у почетку његову официрску службу, потврдише још већма ону фаталну репутацију, која га је пратила. А то је било овако: баш првог дана, кад је авансовао, — око половине месеца марта пође он са још неколико других младих официра у пуној парадној униформи, да се шета ио кеју. Те године беше пролеће наступило рано, Нева беше врло набујала; веће санте беху већ прошле — но још је целу реку покривао танак, непробојан, водом наквашен лед, познат под именом „сала" (мочварна поледица). Младићи су се разговарали, смејали се . .. на један пут један од њих застаде: опазио је на лаганој речној површини, на двадесет корака од обале, мало псетанце. Испело се на измољену санту, дрхтало је целим телом и завијало. „Е гле, јадно, како ће скапати!" — рече један официр кроз зубе. Ј1ед је носио псетанце доле низ насип, што беше подигнут уз обалу. На један пут Тегљев, не рекавши ни речи, похита преко насипа и скачући преко танкога леда и поледице, час уроњујући у њ, час опет искакујући из њега, докопа се до псетанцета, ухвати га за врат, врати се срећно на обалу и баци га лако на пбмост. Опасност, којој се беше извргао Тегљев, била је тако велика, поступак његов пак тако неочекиван, да су се његови другови, тако рећи, скаменили. Тек су онда сви махом проговорили, кад је он позвао возара, да га вози кући, јер му је сав мундур био мокар. На поклич својих другова Тегљев равнодушно одговори да нико не побеже од онога, што је коме при рођењу писано, и заповеди возару да вози. — Па узми сад то псетанце себи за спомен! •повиче један од официра. Но Тегљев само одмахну руком а другови му се погледаше са ћутљивом замишљеношћу. Други се случај десио после неколико дана на карташком вечеру код батериског команданта. „Ех, кад би и мени, као у Пушкиновој „Пиковској дами", баба казала у напред какве карте треба да играм!" — повиче стегоноша, вадећи своју трећу хиљадарку. Тегљев се ћутећи приближи столу, узме карте, метне их на сто и рече: карб секст! — вреврне карте и заиста доле беше карб секст. — Треф ас! — повикне опет и подигне: доле беше треф ас. Еарб краљ! повиче и трећи пут са срдитим шапатом и кроз стиснуте зубе — и трећи пут је погодио... и махом сав поцрвене. По свој прилици неје се ни сам томе већ надао. „Да дивна покуса! Покажите га још!" примети батериски командант. „Ја се не заиимам покусима!" одговори хладно Тегљев па оде у другу собу. *