Stražilovo

I 482

— Ридел! понови он јаче. — Ридел! — А? Шта је? рекох ја баш као кроз сан и дремеж. — Ви не чујете, како неко куца под прозором ? Моли ваљда у собу, шта ли. — Путник .... промрмљам ја. — Онда га треба пустити или бар видети ко је ? Но ја му на то већ не одговорим, него се учиним на ново као да спавам. Прође неколико часака Ја опет по своме — „Куц ... куц . .. куц!..." Тегљев се одмах подиже и стаде слушати. „Куц... куц... куц!... Куц... куц... куц!..." Кроз полуотворене веђе при беличастој ноћној светлости могао сам добро видети све његове покрете. Окретао је лице час к прозору час к вратима. Заиста је тешко било нознати, од куда долази звук: чуо се по свој соби, као да је долазио од свакога зида. Случајно сам наишао на акустичну жилу. „Куц .. . куц .. . куц !. . ." — Ридел! продере се он у један пут. — Ридел! Ридел! — Но, шта је? одазовем се ја зевајући. — Зар ви ништа не чујете? Неко куца. — Но, па нека га! одговорим ја и опет се начиним да спавам, шта више сам и захркао.... Тегљев се умири. „Куц... куц ... куц! „.." — Ко је то тамо ? повиче Тегљев. Улази! Нико се, наравно, неје одазвао. „ Куц ... куц ... куц ! . .." Тегљев скочи с постеље, отвори прозор и, промоливши главу на поље, запита крупним гласом: „Ко је то? Ко куца?" За тим отвори и врата, па понови своје питање. Не далеко захрже коњ — и ништа више. Он се врати опет у своју постељу ... „Куц . .. куц ... куц!.. ." Тегљев се махом преврпе и седне. „Куц... куц... куц!..." Тегљев хитро навуче обућу, заогрне плећа огртачем и, скинувши сабљу са зида, изиде из собе. Чуо сам како је два пут обишао целу собу и вазда питао: „Ко је ? Ко иде туда? Ко куца?" За тим је ућутао, застао на једном месту на улици, не далеко од угла, где сам ја лежао и, не рекавши више ни речи, врати се у собу и леже, не свукавши се. „Куц ... куц... куц!..." почех ја из нова. „Куц... куц... куц!...■" Али се Тегљев неје мицао нити је питао: ко куца? већ је само подупро главу руком. Видећи да више то не утече на њега, почекам

мало, иачиним се као да се будим, па, иогледавши у Тегљева, зачуђено се загледам. — Ви сте каида били негде? запитам га. — Јесам! одговори ми равнодушно. — Ви сте непрестано слушали куцање? — Јесте. — И никога несте нашли ни затекли? — Не. — Па је л' престало куцање? — Не знам. Сад ми је све једно. —■ Сад? А за што баш сад? Тегљев не одговори. Мене је било мало стид и срамота од њега. Не бих волео да дозна, да сам се ја то с њиме шалио. — Знате ли шта? рекох ја; — ја сам уверен да је све то просто — ваше уображење. Тегљев се намргоди. — А! То ви мислите! — Ви велите: чули сте куцање.... — Несам само чуо куцање, прекиде ме. — Него шта још? Тегљев се наже напред —• и загризе усие. Видело се, како се колеба. — Мене су звали, рече најзад полугласно и окрену лице на страну. — Вас звали ? А ко вас је звао ? — Једна.... Тегљев поче опет гледати на страну. — Једно биће, за које сам ја до сад само држао да је умрло ... а ево сада знам то зацело. — Кунем вам се, Илија Степанићу, рекох му ја, то је све само ваше уображење! — Уображење!? понови он. Хоћете ли и сами да се стварно уверите ? — Хоћу. — Но, онда хајд'мо на улицу! VIII. Брзо се обучем и заједно с Тегљевим изидем из собе. С противне стране према кућици на улици тој не беше кућа него онизак, већ ноломљен илот, иза којег се доста стрмом низбрдицом силазило у равницу. Магла беше, као и пре, захватила и обвила све предмете тако да се на двадесет корачаја неје могло ништа видети. Ја и Тегљев стигосмо до плота и застадосмо. — Ето ту, проговори он и саже главу. Станите, ћутите —■ па слушајте! Ја, као и он, сагох главу и примакох се ближе ухом но осем обичног, преко мере слабог, свеопћег ноћног шума, тога, тако рећи, дихања ноћног, несам чуо ништа. Час иб погледасмо један у другог, постбјасмо ту непомичпо неколико часака па се већ хтедосмо кренути даље....