Stražilovo

483

„Иљуша!" приказа ми се као неки шапат иза плота. Погледах на Тегљева но он као да неје ништа чуо него је, као и пре, држао главу погнуто. „Иљуша .... о Иљуша ..." зачу се глас још јасније него мало час, тако јасно да се могло са свим разумети, е је женскн глас. Обојица смо се тргли и махом стали један пред другог. — Шта је? запита ме тихим шапатом Тегљев. Сад не ћете ваљда сумњати? — Чекајте, одговорим му ја исто тако тихо то још ништа не значи нити је какав доказ. Треба погледати, има ли кога ? Можда је то какав обешен>ак, гга збија шалу .... Скочим преко плота и пођем правце тамо, од куда се чуо глас, колико сам ја могао разабрати. Иод ногама сам осећао меку, бухаву земљу ; дуги редови леја губили се у магли. Нашао сам се махом у огради. Но ништа се неје мицало ни око мене ни преда мном. Све као да је замрло у нему сну. Помакао сам се даље још за неколико корачаја. — Ко је то? повиках не горе од Тегљева. — „Прррр!" излете уплашена препелица баш испред мојих ногу и одлете даље баш као тане из пушке. Ја се мало тргох и нехотице... Шта је то до врага!? Осврнем се назад. Тегљева сам видео где стоји на истом месту, где сам га оставио. Приближим се к аему. — Залуд ћете ви ту викати и дозивати, рече ми он, тај је глас дошао до нас .... до мене.... из далека. Превуче руком по лицу и лаганим се корацима упути улицом кући. Но ја се не хтедох тако брзо оканути — већ се вратим у ограду. Да је заиста неко три пута викнуо „Иљуша!" — иесам никако могао носумљати; да је у томе дозиву било нешто жалостивно и тајанствено, морао сам и сам признати . ... Но ко зна, можда је и то све само изгледало несхватљиво а у ствари и то је било исто тако просто и појмљиво, као и оно куцање, што је онако узнемирило Тегљева. Упутио сам се доле иоред плота и час пб сам застајкивао и разгледао у наоколо. Иза плота, не баш тако далеко од наше кућице, беше стара, китљаста жалосна врба: видела се као цриа нега кроз изједначепу, магловиту белину, ону мутну белипу, која већма заслепљује и помрачује око, него тама. У један пут ми се учини, као да се нешто доста велико, живо миче на земљи под оном врбом. С нокличем : „Стој! Ко је?" ггојурим напред. Зачуше се

лаки баш као зечји кораци; мимо мене шмукну неки погурени лик, мушки ли, женски ли — несам могао разабрати .... Хтедох га ухватити но не пође ми за руком, спотакнем се, паднем и све лице ижежем о неку коприву. 5 г стајући са земље и опирући се о њу, осетим под руком нешто тврдо: то беше изрезан бакрени чешљић о врпци, налик иа оне, што их носе наши сељнци о појасу. Даље моје истраживање и цуњање беше залудно, морадох се са чешљићем у руци и с ужиканим образима вратити у собу. IX. Тегљева сам затекао где седи на клупи. Пред њиме је горела на столу свећа а он је записивао нешто у омалену бележницу, што је носио увек са собом. Видевши мене, хитро тутне бележницу у шпаг и стане пунити лулу. — Ево, брате, започех ја, — какав сам трофеј донео из свога похода! Нокажем му чешљић и испричам му, шта се све збило са мном под оном врбом и около ње. Мора бити да сам поплашио каквог лопова, рекох ја. Чули сте — јуче су украли нашем суседу коња? Тегљев се хладно осмехну и запали лулу. Ја седох поред њега. — И ви сте још вазда уверени, Илија Стенанићу — наставим ја — да је онај глас, што смо га чули, долетео к нама из невидовних крајева и страна.... Он ме прекиде, подигавши руку као с неким заповедним расположењем. — Ридел, поче — мени неје до шале —• за то вас молим да не збијате шалу. Тегљеву заиста неје било до шале. Ј1ице му се променило. Дошло је некако блеђе, изразитије и дуже. Чудне му, „пеједнаке" очи блуделе су лако тамо амо. — Несам мислио, настави на ново. да ћу игда рећи другоме.... другоме човеку оно, што ћете ви сад одмах чути и што је требало да изумре ... јесг, да изумре као тајна у грудима мојим ; али неје друкчије — та ту нема избора ни слободне воље. Судба! Слушајте! И он ми тад исприча читаву историју. 1!ећ сам вам, господо, сноменуо како је Тегљев био неспретан и површан у причању. Но те ме је ноћи заиста поразило не само то, што неје умео да прича оно, што се с њиме самим збило; поразило ме је још нешто: звук његова гласа, погледи му, кретање, што га је чинио прстима, рукама, речју: све је било на њему некако неприродно, излишпо и •*