Stražilovo

486

— Удари витеза! — вриштаху једни. — На смрт с њим ! А други се дигоше на Скору: — Нема права на ту девојку. .. Нека коцка пресуди, коме ће припасти. И већ се почеше свађати. Док на једаред не загрми глас Борковичев. — Даље ! Даље! — викаше. — Сељаци на иоље! Стари му Угрин наде пред ноге., ■— иг! — рече молећиво. — Ја нисам бичевник.. . Витези твоји ме окупише и ћерку моју скупа с том руљом. Пусти ме на слободу! Али Маћко не слушаше. Дакну га ногом. ■— На поље! — врисну. — На поље! На ту заповед пограбише старца скупа с бичевницима, који онде беху, и извукоше их на ггоље; а после у соби остадоше само пијани витези и иохватане жене ... Но Скора се не могаше више подићи са земље. Пиће га савладало. Дизао се неколико пута, али је одмах опет падао, муцајући: — Валдемару! Венчај, пасји сине!... .Лена девојка! . . . Други се смејаху, а он звераше мутним очима, пљуваше и хркаше. Најзад се преврне на узнако, затвори очи и заспи. Већ је дан шиљао своју прву светлост на натмурено небо, кад се завршила та гозба у кожмињском замку. Догореваху већ буктиње, притврђене уза собње зидове, бацајући све слабију и трепетљивију светлост на почађале зидове, оружје и Маћкову дружину. У соби ваздух беше загушљив; троваше га смрад задимљених буктиња, пића, јела и пара пијаних витезова. Неки још сеђаху за столом покуњених глава, намрштени и ћутљиви; неколицина бацаше коцке на сто и играше се. Ту се често дизаше галама; играчи се свађаху међу собом, а зажарена им лица и блиставе очи сведочаху, да страсно суделују у тој игри. Играху се на новце, коње, плен и жене... Други лежаху непомично на земљи, спавајући и хрчући гласно као и Скора. Неки се најпосле пружили по клупама, а беше и таких, најистрајпијих, који сеђаху са досуђенима им женама, локаху и певаху скаредне песме. Уза зид, на земљи, наслоњена плећима на оружје, сеђаше сама она млада девојка, коју Скора хтеде да осрамоти. На колена наслонила главу, руке сплела око колена, покрила се црном косом и згрчена, великим, сјајним очима гледала испод очију, не спавајући. Страх јој одагна сан од очију. Поцепаиа кошуља и ускуштрављена коса сведочаху о

прекуженој борби. Црномањасто јој лице беше посуто црвеним пегама грозничавим. Трепетљиви блесак од буктиња падаше час по час на њу и жарко осветљаваше њено обличје, пуно израза дивљега очајања. —- Проиграо си све... — одазва се једаи међу витезовима, који сеђаху за столом, скупљајући разбацане коцке. — Проиграо сам ... — одговори други, погледајући равнодушно. — Носи све. Шта ми је стало! Откренуо се на полак од стола и једном руком подупро главу. Лице му беше младо, — млађе од других. Тешко да не беше тај витез и најмлађи у Маћковој дружини, ако и јест већ неколико година био у њој, а уживао је и особиту љубав војводину. У последњем походу није суделовао, јер га је Борковиц оставио да чува замак а повео са собом Сепђивоја. Позван, дође на гозбу, али за чудо промењен и сетан. Некада весео, готов на сваку несташност, гледаше сада мрачно преда се; нио је мало, а играо се несрећно. Звао се тај витез Јанко Заремба. Висок, витак, имађаше бело лице, као да га се нису дотакли сунчани зраци; црте деликатпе, косу плаву, а у великим, нлавим очима израз замишљености и сете. -— Играј, Јанко, још, — рече први витез, звецкајући коцкама у руци. Јанко слеже раменима. — Немам више на што играти ... — одговори већ да метнем живот. А ко ће га узети? Не вреди ни потуре!... Онај се засмеја. —- Живот не. Али метни, ето, ту девојку, коју ти је усуд досудио, а која усамљена седи уза зид, јер си ју оставио .. . Играћу радо за њу — лепа је. Јанко погледа на ону страну, где сеђаше девојка и осети на себи њен поглед, пун пренеражења, бола и чисто молбе . .. — Добро — рече полако ■—, бацај коцке. .. Шта ми је стало! Витез зазвецка коцкама у руци и подиже их. А Јанко гледаше удиљ у девојку .. . Гледагае и осећаше, како му нешто стаде лупати у грудима... Она непрестано оним истим погледом, раширеном зеницом погледаше у њега, грчевито кршећи руке. — Бацам! — повиче витез. —• Стој! — крикну на једаред Јанко. — Не бацај! Не дам те девојке. Устаде па јој ириђе. Она задрхта и стисну се од страха уза зид. Очи подигла на њега и испеченим уснама шапуташе неке молећиве речи. Јанко јој пружи руку. — Ходи! — рече кратко.