Stražilovo

489

душу испуааБаше љубав... Једпа једина женска прилика усадила се дубоко у ту душу за увек.. . Преотеше му је... Други, силнији Наленч лукаво га претече, а он започе борбу, у којој једини му заштитник, рођени стриц Венијамин, стаде против њега, скупа с читавом гомилом Наленча ... Из борбе те изиде с окамењеном душом и окрутним срцем .. . заклео се, да ће се осветити и не ће опростити!. . . Али кад је пијан и врло уморан, онда заборављене, крвљу пошкропљене, жеђом освете увијене слике устају као вампири . . . Успомене јаучу, плачу, тесмају се у души ... не даду заспати !... И сада, у тај час, неки јек ■—• тих, потмуо, а врло болан — одазва се јасно . .. Је ли у души то, у сну, или на јави? Да ли изиде из туђих, раздераних груди? . . . Диже се Сенђивој, седе на клупу и погледа ... И опет му се причини .. . Нов јек, још тиши ... као из уста витеза Јанка . .. Сенђивој с мимовољним страхом упре ноглед у мртво обличје младићево. Привиђење !... Та то је већ мртвац, укочен као кост! . . . А ипак му се опет причини, да усне Јанкове дршћу, а читаво тело да се миче, као да би хтело да устане.. . То тај мртвац доводи у душу давне мисли, које уморноме не даду заснати ... Сенђивој протрља очи и погледа још једном . .. Непомичац, укочен мртвац ... Привиђење!. . . •—- Хеј, момци! —■ крикну. Уђе неколико оружаних момака, који чуваху стражу на вратима од собе. Сенђивој показа на Јанка. — Узмите — рече —, избаците ту стрвину изван капија . .. у шуму !... Заповед је одмах извршена, а Сенђивој леже поново на клупу, затвори очи, заслони их рукама и за час заспа тврдо. Борковиц пак јураше кроз читав ред пустих и мрачних соба. Улети даље у узан и дугачак ходник, отвори једна врата, а после друга, тешка, железна, пролазећи мимо ћутљиве а будне стражаре, који се само пред њим повлачаху у дубину. Иза других врата беше још један ходник, ужи од првога, а после стрме степенице, које вођаху доле у подземне ходнике ... Задахну га хладан, влажан ваздух подрумски. Маћко застаде, наслони се плећима о влажну стену и стајаше тако часком, ослушкујући у мрачној тишини, која га окружаваше. Одозго допираше ту само потмуо одјек стражарских корака и чујаше се у наоколо једноличан шум капљица воде, која пишташе

из зидова. Иначе мрачно ћутање, као у гробу, и тама, коју разгањаше само трепетљива светлост буктиње, што но ју ношаше Борковиц у руци. Та светлост, придушивана влажним ваздухом, пријањаше уз стене, уздрхтала, непоуздана, и губљаше се у у пругама црнога дима, који се вио, вртео у ваздуху и падао на зелену маховину, која растијаше на зидовима. Војвода дисаше тешко, као да му велик терет тишташе груди ; зној му у капљама капљаше с чела, а поглед блуђаше несвесно у наоколо. Спрам уздрхтале светлости виде во земљи различит стареж, остатке од скриња, конопце, железнину и ланце. На крају тога подрума беше неколико степеница, по којима се иђаше горе. За час потрча уз њих и закуца на велика, железна врата. — ЛУег с1а? — запита пеко из нутра. — Мрки Вук! — одговори војвода и нестриљиво лупи ногом у врата. Зачу се звек ланаца, шкрипа шарака и за час се, с треском, отворише тешка врата. Иза њих стајаше дивски Дитрих. Беше без оружја, само држаше велику секиру у руци. Спазив војводу, поклони се до земље и иолако подизке намрштен поглед. Борковиц му засветли у очи буктињом. — Матори разбојниче! — крикну.—- Рђаво чуваш . .. Хоћеш ли зар смрти ? — Ваљда би се ђаво прикрао — одговори Дитрих придушеним гласом, гледајући испод очију на војводу. — По зидовима ходају! — врисну Маћко, да се одјек разлегну. — Ходају ... завирују . .. -— Подземне ходнике чувам — одговори старац, бранећи се. — Главни надзор имаш над тим делом замка прекиде Маћко — ту нико не сме.. . нико! А не давно, кад ме не беше дома, витез Јанко се прикрао преко горњег зида и видео . .. Прикрао се не једном, него више пута! Кривце истражити .. . оковати ... у тамницу и на смрт!... Разумеш ли ? ... •— Биће тако — одговори Дитрих, гледајући у земљу. Борковиц иђаше даље. Иђаше мало лаганијим кораком и разгледаше око себе. Ходник тај беше врло дугачак, сух, простран, са неколико завоја. Ту се јемачно скривао драгоцени плен, јер ту стојаху големе скриње, железом оковане, а не ретко се могаху видети читаве наслаге сукна, свилених материја, сагова и друге скупе робе.