Stražilovo

514

не делује повољније на ме до леден а чист ваздух; моји су живци онда у потпуну миру, мисли су ми бистре а душевно стање као у лирскога песника, који још светске злобе није прозрео. Величанствени „Ринг", пресечеп улицама, расветљен мноштвом фењера и електричних светиљака, које се пред дућанима блистају и осветљују раскошне излоге, учини ми се као неки одељак раја, у којем сам ја као неки тајан господар. Сви се журе, свима је до посла — говорах сам себи. —■ Нема никога дакле, да мирно и безбрижно ужива овај величанствени призор ?... Којешта! — У свом заносу био сам заборавио студен, или боље: мој ме дебели и дуги ћурак верно и поштено служио, те нисам ни опазио, да покрај мене пролазе људи у једноставним зимским капутима и слабим огртачима, па најзад радници и без капута и без огртача. Додуше, било је ту и ћурака и бољих и лепших од мога, али ето, мени се тако чинило, да су сви ти људи равнодушни, ма да им у душу нисам завирио. Водила ме жеља к Стевановој пијаци; разгледаћу град — мишљах сам у себи — прошетаћу се лепо па ћу да сврнем моме књижару или у кавану да мало проћеретам и видим шта вечерње новине кажу. На мојој шетњи уиаде ми у очи грдан термометар пред вратима неког оптичара. Приступих ближе, те опазих, како се ступац живе до осамнаест под нулом спустио. „Није шале!" говораше неко момче, огрнуто до изнад ушију, — ио изгледу трговачки калфа — бечким наречјем, неком кочијашу, чија кола чекаху на улици госте. „Ех, да је жежене!..." прихваћаше кочијаш, туривши руке у џепове и враћајући се коњима. „Бррр..." настављаше надошли трећи радознали господин, погледа.јући на црвени ступац и хватајући оберучке уши, као кад се ко у најкрајњем очајању оберучке ухвати за главу. Баш онога истога часа, кад хтедох да се од тога места удалим, отворише се висока врата поменутог дућана, а оштар чивутски глас, у којем одсеваше задовољство, што је, по свој прилици некога преварио, понављаше опетовно: „Воп воћ-, тев сотрКтепЦ Мас1ето18е11е!" Погледах пажљивије особу, којој бијаху управљени ти поздрави, те у исти час остадох скамењен и изнебушен, као да ме гром из ведра неба ошинуо. Бијаше то главом госпођица Илка, умилно и нежно створење, које сам некада у Далмацији познао и која за неко време испуњаваше моју младеначку фантазију оним нежним цвећем, коме је суђено да увене под утиском непрестане борбе у животу и раскалашног ђаковања. Бијаше протекло неколико година, од када сам је задњи пут видео, од када сам с њоме нрекинуо оне

љубавне везе које се у нашој Далмацији, где су договори тако тешки и ретки, једино погледима и крадомичним нисмима уздрже, па гле, те вечери у далеком свету, у пустој, северној сгудени, пред вратима Аврамова потомка било ми је суђено, да је опет видим, да ме њен нежни лик опомене, да судбина или случај влада светом, да. иробуди у мени она чувства, која заборав и даљина могу ослабити, али никако сатрти. Има момената у људској души, кад човек може да у цигли тренутак ухвати и разреди све главне и споредне црте створа, с којим га спајају неке више везе, да прибере и раствори осећаје, који прожимају тај створ, особито ако га се ти осећаји тичу. Тако је и са мном било те вечери. Умилни лик одавно невиђене девојане засјао се нреда мном у свем свом сјају, а ма да је густи дувак прикривао њезино лице, не оте се моме погледу ни најмањи покрет њезиних црта. Него ипак ипак, време бијаше и на њој оставило свој траг; црне и проницаве очи, које бијаху некада луче мојих млађаних идејала, изгледаху још мроницавије и дубље; загасита боја њена лица бијаше претрпела неку иромену у том, што изгледаше блеђа, ма и пуначка и здрава; њене се усне склапаху и отвараху сад чешће него некада, да пропусте умилни осмех, који се од пређашњих у томе разликоваше, што је више иронијом а мање весељем зачињен био. Правилан грчки нос, бели, као алавастер, зуби и црна, потпуно црна боја њених бујних коса не бијаху претрпели ни најмању промену. Још ми нешто изгледаше чудновато и непрестано заиадаше за око, наиме лако, мал не неприметно дрхтање горње десне уснице, особито у моментима, кад би одговарала на какво замршено питање. Њезино одело бијаше једноставно и укусно, као у сваке праве Бечкиње; утегнута загасита сукња и сиваст огртач са широким вуненим овратником, у којем се губљаше њен обли врат, даваше још више чара том нежном створењу, а мали, округли енглески шеширић, обавијен густим дувком, изгледаше ми тако згодно удешеп, као задња црта ког великог уметника на красно дело власгите фантазије. Врата се од дућана не бијаху још добро ни затворила, кад се наши погледи састадоше. Господе Боже! Та ко може човека уверити, ако сам није кушао, да у једноме цигломе погледу може да сине јасна и бистра читава историја једнога живота, са свима променама, са свима претрпљеним патњама, са свима жељама и идејама? У осталом, то се не да ни замислити, ако не претпоставимо сталан одношај душе са оком, из којега у неким моментима можемо да прозремо и задњу тачку ■ унутрашњих