Stražilovo

563

У СНОВИМА

ош и сад, свето, на душе олтару, К'о рајски цв'јетак, као зв'језда сјајна, У љупком миљу, њежности и чару Још и сад живи твоја слика бајна. Осјећам мирис твога густог прама И гледам очи, које живот д'јеле, Осјећам пољуб, пун небесног плама, И врели стисак твоје руке б'јеле.

Кроз моју душу твоја речца звони, К'о благи гласи надземнога св'јета; И кад сам сретан и кад бол ме гони Свуда ме блесак твога лица срета. На крилу снова, што их љубав креће, Ја дижем тебе небесноме храму, Као да не знам да се в'јенац среће Са мога чела расуо у таму;

20 августа 1893.

Као да не знам да судбина мачем Од тебе иав'јек растави ме млада, Као да не знам да у болу плачем На мртвом гробу порушених нада.

Алекса Шантић

КРАЉ ЕРИХ

(РОБЕРТ РАЈГНШ^)

Берн

лад краљевић миловао Малу Ану плава ока, Рибаркињу златне косе, Са којом се сви поносе Од запада до истока.

Ловио је зором срне И медведе, због те моме; Кад за брда сунце леже, Вукао је тешке мреже По језеру плавом с њоме. „Позива ме отац строго. С богом, Ана! И знај, мила, Другој не ћу срца дати." На пролеће он се врати Лепу Ану земља скрила. И краљ стари у гроб леже, Круну прими Ерих млади. 0, Ериче, крајње време, Мани љубав, збаци бреме, Свог народа, трона ради! Остави се Ерих туге, И земљу је чуво своју; У миру се световао, И срећно је ратовао, Борио се сам у боју.

Благослови земљу своју, Све усрећи срећом правом Када мину доба свеже; Узе копље, узе мреже И језеру оде плавом. Кад ноћ дође, хитао је, Кријући се, сам, од људи, Пустој њеној кући тамо, Где олује хуче само, Да заспалу прошлост буди. У зору је копљем срне И медведе он обаро; Кад за брда сунце леже, Вукао је тешке мреже, К'о у срећно доба старо. Тако чека седи краљу Срце боно, неизлечно, Главу седа коса кружи И за даном оним тужи, Кад ће с њоме бити вечно. Сањајући једном тако Усрећи га санак мио: ЈХепа Ана, ружа мајска, Отвори му врата рајска Тамо се је нробудио.

С. Д. Мијалк<иш1,

т-