Stražilovo

607

оез-ЕЗ-ЕЗ<=-

ГИ ДЕ МОНАСАН

(Свршетак)

приповеци „Вои1е 4е зш!'", која му је славу ^засновала, приказује Мопасан у особитој карикатури човечју — халапљивост. „Вои1е (1е вшР („Комад лоја") ругају се некој сумњивој особи, која бежи године 1870 из Руана, јер долазе „Пруси". Иење се на дилижанс, у који су већ поседали други бегунци, свет из најотменијих кругова, женски и мушки. Како је сви познају, то је се клоне, нико је не гледи, нико ни речи да проговори с њом. Уз пут наиђе мећава. Дилижанс не може да се крене неколико сати. За то време огладне путници. На прузи се не може ништа добити за јело. Само је Вои1е <1е зшГ понела са собом котарицу јела и пића. Сад се у осталих развије љута борба међу апетитом и етичним сумњама, но мало по мало надвлада апетит, најпре један, па онда други, па онда и остали приближе се њој, упознају се с њом а она их доброћудно пусти да с њоме једу и пију .... На послетку престане мећава, дилижанс се увезе у неку варошицу, но у ту су варошицу Немци већ ушли били. Пруски лајтнант само тако хоће бегунцима да даде дозволу за даљи пут, ако Вои1е с1е виН пристане на то, да буде веома љубазна према њему. Она ни да чује. Како би била љубазна према непријатељу свога народа?! Сапутници је сад стану облетати и дотле су јој се улагивали, док најпосле није иопустила те Пруса сматрала као Француза.... Сутра дан у јутру пође дилижанс даље. Њу сад опет нико не познаје. Умудрени искуством сви су накуповали јела и пића, само ие Вои1е г1е 8шТ, која се ослања на захвалност осталих путника. Но љуто се преварила, ни залогаја јој нису дали, јер са особом тако лабава морала иико није хтео да има посла. Таквих драстичних проба нашло би се много, не би тешко било наћи и симптома томе, да је Мопасан, ма да и није од вајкада био умоболан, радо узимао проблеме махнитости и лудила. У иричи „Ва •сћеуеЛиге" упознајемо човека, који купује леп стари намештај и у њему налази свежљај плаве женске косе, у њу се заљуби, но тој коси целу женску у духу себи створи те услед страсти према том створу своје фантазије доспе у лудницу. „Осећах краЈ ње натчовечну сласт, голему, неразложљиву милину, што имам нешто, чега се не могу дотаћи, нешто, што не могу да видим, мртав створ". Тако пише

безумник у свом дневнику. Признања и дневници, то су, у чему Мопасан по правилу пушта своје умоболне да говоре . ... У причи „(^ш ваИ;" јунак од своје воље иде у лудницу, јер сумња у свој разум. А има и разлога за то. Једног дана види, како цео намештај, као да је добио ноге, из његове куће и лази. Те ствари нађе код грошићара неког, јави ' полицији, али ова не нађе онде ништа Намепг се дотле вратио кући .... Но нај јаче се муке, ш их препати луд човек, описују у причи „Бе Ног1а Чудно име „Ног1а" придева писац дневника, који добијамо да читамо, страшној некој аветињи. Хорла се не одмиче од њега. Ноћу му испија воду и млеко, које је приповедач пробе ради метнуо на сточић крај иостеље. (Наравно је болесник сам пио.) Преврће књигу, коју други чита. Хорла му не да да побегне, држи га, подјармљује га, продире у њ. „Хоћу да се прођем. Не могу. Он не ће, те тако дрхћући, утучен остајем седећи у наслоњачи, за коју ме он привезао. Хоћу само да устанем, да се увери; да ли још владам самим собом, па не могу. Прикован сам за наслоњачу а сва је тако закована за под, да ме никоја сила на свету не би кадра била одићи". Најпосле мученик не зна шта ће, него затвори Хорлу у кућу и кућу запали, не би ли Хорла изгорео. Појединости те акције описује болесник исто тако нрецизно као и очигледно: „Да не би ништп, паслутио, скинуо сам чизме иа обуо иаауче, за тим сам затворио гвоздене каике на ирозору иа сам лагано отишао цо врата и затворио их, дваиут заврнувши кључ. Вратим се онда ирозору иа га забравим локотом а кључиЛ стриам у шиаг. Наједаред осетим како се он устумарао око мене, како се иоалашио, како ме м.оли, да му отворим. Мал те нисам иоиустио; но нисам иоиустио, него, наслонивши се на врата, отворим. их уараво толико, да сам се, у натраг корачајуЛи, могао ировуИи а како сам веома велик, додирнула ми је глава горњи довратак. Еио сам, сигуран, да не може на иоље, иа сам га закључао, са свим сама, са свим сама.' Да големе радостиСад је био у мојим рукама. Отрчао сам за тим доле. У мојој дворани, која је иод мојом собом, узмем обе ламие, сав зејтин из њих иросием ио Аилиму, ио мојем намештају, заиалим га, велика врата дваред за-