Stražilovo

650

За тим му пришапта, да нико не чује: —■ Ако хоћете, баците карте, па ћемо остати овде. Ја ћу вам помоћи. — Допустите господару; али ја не разумем. Еакве карте ?.. . Какву игру ? Ваше Величанство дало ми је реч. Зар се више не опомињете? Верлет једва чека, да вас прими, и ја само једно знам: воз је готов за полазак те имамо само толико времена, да поседамо. — Добро, кад баш тако хоћете; кад сви хоће, онда хајдемо! рече дар. — Хајдемо! хајдемо! повикаше сви у глас. Иосле по сата царски се воз кренуо. Беше диван дан. Нигде се не задржавајући, воз је јурио норед станица; поред Манта-ле-Жоли са бајном околином, ведрим поднебљем, где Сена просеца кречно земљиште; за тим дође Евре са својом дивном долином; Серкињи; Берне, са својим потоцима, који теку испод врба; чађави и црвенкасти Лизје, са својом лепом, сивом катедралом и својим бујним пашњацима, са којих дебели волови зачуђено посматраху брзи воз. На сјајним прозорима показиваху се румена лица, беле ручице, насмејана уста, која извођаху песме и јасно, гласно ћеретање највеселијега двора на овом свету. За тим дође Бреј, Блањи, са свежим својим зеленилом. На послетку звижну макина; воз пође лакше па се заустави на станици. — Ево нас — рече Лиснеј •— треба да силазимо. — На, где смо, господине Лиснеје? — У Понтобену, Ваше Величансгво — одговори дворанин. — Учините ми, Ваше Величанство, милост — и пружи царици руку, да јој помогне, да се сиђе. Врата од кола већ беху отворена. Сви железнички чиновници стајаху у свечану руху с обе стране у шпалиру. Старешина станице у белим чакширама, а у руци држи капу са златном чипком. Беше се збунио, кад виде тако узвишене путнике, те је поздрављао и десно и лево. За њим стајаху једно дванаест дебелих господара. На њима су црни капути са кратким рукавима, трбуси им се испупчили; изгледаху радосни, судећи по њиховим руменим образима. То су општински саветници. Начеоник им беше на челу, а то се познало по том, што је држао у руци углађен, свилен шешир, а у другој — грозно! — рукопис свога поздрава. Путници се убезекнуше. Нису се надали том неугодном дочеку. Кад је цар видео, да се званичници приближују њему, рече Лиснеју мало милостиво, мало и љутито:

—- До сто ђавола, драги мој, мени се чмни, да ви мало и сувише забражђујете. Лиснеј се чинио и невешт. Цар је морао саслушати поздрав; а кад одушевљени узвици: „Живео цар ! Живела царица!" означише, да је говор свршен, изненада свирачи, који прикривени беху у чекаоници, засвираше химну краљице Хортанзе. Цару беше и сувише. Царица се једва могла уздржати од смеја. ■—• Ви се ужасно светите! рече војводи. Овај је само ћутао. Кад већ и последњи звуци химне умукоше, цар изрази своју жељу, да хоће да иде даље. Да богме! Рачун без крчмара! Цар пође. Кад се врата од чекаонице отворише, зачу се команда: — „Пушке пред прси !" То беху ватрогасци. — Треба и ту горку чашу да испијемо! рече цар озбиљним гласом Узе царицу под руку. Одважно је корачао пред „варошку војску", а војска у свом усхићењу . ... ћути .... Баш нођоше. Али ево ти депутације госпођа, дође и предаде царици дивну киту цвећа. Госпођа начеониковица, вођа варошких госпођа, хтеде, да царицу поздрави, али срећом запуцаше бичеви. Кола долазе, да одвезу друштво у Верлет. Каруце дојездише. Светина се ускомеша Ступи на страну, да пропусти каруце. Ватрени коњи копају копитама. У царској, зелено-жутој ливреји обучени послужитељи чекају код каруца. Цар и царица седоше у прва кола. По позиву цареву седе с њима и војвода Лиснеј. Остали иутници понамешташе се по другим колима. Једва се једаред кренуше. Варошки одборници, ватрогасци и госпође у знак своје радос/ги, што су дочекали свога суверена, машу шеширима и марамама. Госпође се клањају. Цар им руком захваљује. Дуж целога пута вијоре се заставе, и силна светина, која се са свију страна стекла, поздравља свога цара урнебесним: „живео цар!" У селу звоне звона. Њихово брујање разлеже се но целој околини. Ватрогасци дувају свом снагом у своје кларинете. Одјекује химна: „Кад пођосмо у Сирију!" — Терај у скок! оштро заповеди цар, не би ли се што пре ослободио ових нрилично несносних почасти. Кочијаши ошинуше коње, а високих иутника брзо неста у прашини. Дахнуше ДушОМ. (Свршиће се)