Stražilovo

646

дача. Триша развукао лице од неописане радости, а његова госпа Катинка чисто поцупкује, срећна и пресрећна. Кад је Сима читао, депо и течно читао, прилично пикантан пасус о некаквој младој и лепој врачарици ватрених очију, како под чергом у пространој пољани гледа у длан некаквом господину, који по пољу тражи биљчице, напрасно је прекинуо, погледао нас све редом и руком пружио ца Тришу. »Част ми је, да вам прикажем тога господина, коме младе врачарице насамо гледају у длан« — рече смешећи се. »Боже сачувај! Боже сачувај!« — правдао се Триша, такођер смешећи се. »Ти си, ти си, Тришо!« — повикасмо и ми. »Ао врага потуљеног!« — ишчуђаваше се и госпа Катинка. Кад смо се стишали, домаћин је наставио читање. и сви смо се особито дивили свршетку, осим поштара Млађе, који је већ у велике хркао. Триша је био толико узбуђен, да га је при поласку тресла формална грозница, и због тога га домаћин мораде огрнути својим дебелим шалом. Доцније је мало и одболовао тај свој успех, а то је госпа-Катинку страшао озлоједило против лепе књижевности. *• * *■ Прошло је од то доба већ четир године. Друштво нам се поодавно распрсло; неко премештен, неко се с неким споречкао, и то иоглавито због жена, а сиромаха, Млађу поштара у спавању нашла смрт, јамачно капља. Заборавили многи на Тришину приповетку, ваборавио сам Триша, а и ја сумњам да бих се сетио, да писам, изгубивши службу, био принуђен да отворим књижару. Дуго сам размишљао и нремишљао, шта ће бити прво издање моје нове радње, и најзад ми паде на ум Триша и његова чаробна приповетка, која нас је онако све очарала. »Ово је срећна мисао!« — говорио сам у себи. — »Не ће ме Бог зна шта стати, распродаће се као алва и пронеће и моје име по целој Србији, а можда и ван граница њених.« И једног дана дигнем се право до Трише. Затекао сам га где нешто испитује по негсаквом вариву. Бог ће зар један знати, шта је он тамо тражио! Представим му ствар и умо-

лим га лепо, да ми на сваки начин уступи онај рукопис. »А што ће ти?« — питаше ме он, смешећи се. »Штета је, болан, да пропада урукопису; дај да штампам . . Излази на свет којекакво трице вајних полетараца, који су уобразили да су већ велики писци, а таква једна ствар да чами у фијоци! ... То је алем камен, то је дијаманат . . . Болан Тришо, та крајње је време, да и паша белетристика добије каквог Лава Толстоја, каког Ига или Булвера! . . . А, хоћеш ли ми је дати?« Он је само стајао нем и погружен. »Није право, ни Богу драго« — насгављао сам ја, све више падајући у ватру — »да таква драгоценост чами и даље у фијоци! . . . Да је Пушкин био такав као и ти, зар би данас била овака лепа руска књижевност?! . . . Тришо брате, прени из мртвила и дај да штампам ствар. . . Уверавам те, да ће бити преведена и на стране језике. . . У осталом, не жалим и да платим добро за њу . . . А?« »Ама« — промуца најзад- Триша —- »то је све лепо и красно с твоје стране, и допада ми се, али ја управо и пе знам, где је сад та ствар и је ли у опште у животу . . .« Као ножем да ме удари у срце. »Како?!« — рекох запрепашћен. »У осталом, да упитамо Кату; али —« Ја и не сачевах да он доврши, већ сам истрчим на ноље, да потражим госпа-Катинку. И не поздравивши се с њом како треба, ја одмах пређох на ствар »Она приповетка .. . знате . . . код адвоката Пере . . .« — говорио сам узбуђено, а она ме посматрала тако сумњиво. »А-а-а!« — ирисети се она брзо. — »Сећам се, сећам се, али то сам ја још јесенас употребила на ћупчићима са слатким и пекмезом . . .« Ја потрчах као без душе у подрум. »Чекајте! Станите!« — викала је она за мном, смејући се. — »Ходите овамо!« Ја се повратих, а срце ми куца као у зеца. »На жалост« — рече она, смешећи се и посматрајући ме врло чудновато — »та приповетка није више на ћунчићима, јер сам скоро прекувала и слатко и пекмез, па сам стару артију заменила новом.« »А где сте дели стару?«