Stražilovo

647

»Бацила сам је!« — рече са свим равнодушно. »Али камо, за име света?!« »Пегде ... ни сама не знам где . . . Чини ми се, да су деца њом крпила змаја . . . А што ће вам?« Ја јој ништа не одговорих, већ се тужан и несрећан повратих Триши, који ме је нестрпељиво очекивао. Еад ме угледа, он ме веђама упита шта је. »Ништа . . . Изгубио си онакав дијамант, изгубио си своје име. изгубио си вечити живот!« — рекох му тронутим гласом. — »А можеш ли бар поново написати?« Он заклима главом и тешко уздахну. »Од како сам угануо ногу те не ботанизирам више« — проговори он жалостиво »од тада ме је и машта напустила . . . Фантазије ни за један грам немам више . . . Ах, Еато, Като, песрећпице једна! . . .« Као убијен сам отишао из њихове куће, а њега сама оставио сузних очију.

После овог случаја Триша је некако убрзо премештен, а ту скоро дође ми до руку једна

његова књига, коју му беше издао иеки паланачки штампар. С нестрпљењем је отворим и почнем читати. »Дијамапт је извађен из пучине морске!« шапутао сам за све време читања. Она иста изгубљена сгвар, али само куд и камо опширнија и лепша. Било је ту и мииералогије, и ботанике, и зологије, и социјологије, и прозе, и појезије, и свега под небом. Морам признати, да сам је два пут у сласт прочитао, ма да ми је страшно криво било, што то мени није пало у део да издам. И таман сам се спремао био, да му напишем горопадно иисмо, у коме бих му много што-шта нребацио, па најзад с њим и везе пријатељске раскинуо, а некако тих дана дође ми до руку и критика. Горопадна је то била критика! Свршетак је био, сећам се, тај, да се критичар усрдно помолио Богу за умно и душевно опорављење писца, а што се издавача тиче, ту је јако пожалио, што не постоји каква књижевна нолиција с драконским законом, да се издавачу на мацкама оцепи двадесет и пет врућих! И та ме критика толико збуни, да управо нисам знао шта даље да мислим о тој ствари. »Ипак хвала Богу« — рекох онако збуњеп — »кад ме ових двадесет и пет врућих тако срећно обиђоше . ..« Ч. А. Поповић

ДВОР ОД АРТИЈЕ

[ознајете ли Верлет? То вам је диван, рајски предео, где скоро увек сунце сија, а то је у Пормандији врло ретко. Ту вам цветају руже, јер морски поветарац оживљава све. Верлетски путеви познати су на десет миља у наоколо са свога хлада и зеленила. Иа онда оне развалине на брежуљцима! Нису то бог зна какве големе развалине; али су тако миле, тако угодне ио снојим оронулим, бршљаном обраслим зидовима, по свом камењу и ступовима, на којима руже цветају. 0*не вам приповедају смепших, ђаволастих ствари. Дакле не познајете Верлета? Онда не познајете ни повеснице његова замка? То вам је чудноват замак? Зову га „Двор од артије". Рад сам, да вам о њему што приповедим. Веше то у време Наполеона III. Тада се у Француској само смејало, а Тијерије беху заиста највесе-

ОД МОРИСА ЛЕФЕВРА ФРАНЦУСКОГА ПРЕВЕО Д. ЈЕВРИћ лије место на овоме свету. Беше то у оно доба, кад је изгледало, да је најлепши скиптар у Јевропи новерен био најнезкнијим прстићима на свету. Ти прстићи, те ручице, та обла плећа красила су несравњивим сјајем царски двор. Кнегиња М . . .., маркиза Г . ..., грофица П ...., све су то обесне, веселе главице, које својим осмејком поздравише Царсгво у колевци му, али које му и гроб сузама залише. Но тада се само смејало. Вудућиост беше ружичаста, очи беху пуне жара, речи пуне духа! Ко би тада и могао предвидети све оне горчине и сва туговања ? Веше то сретно време хвалисања, лудих опклада нри чаши шампањца, а те се опкладе поносито исплаћивале читавим имањем. Али, шта је са Верлетом? Збиља! Сад ћу и на њега доћи! На двору беше, осим других, и диваи једаи човек, лен дечко, поносита узраста, снажна тела, до-