Stražilovo

666

Да видимо како је у ствари. Претресајући Вуков Рјечник, додавао сам Вуковим ријечима многа нова значења, чисто народна, а уз то прибирао и чисто иародне ријечи, којих у Вука нема, међу којима је миого ријечи, које значе »траве и дрвета«, а међу овима и Еизоив аси1еа !лл8 Б., који наш народ зове шпечковинот, а њен млад изданак шпечком. Шлечци се код иас једу, или сами — као год и у Италији — или помијешани са »шпарогама« и с кљукама. Једно су дакле кљуке (Јсуке), а друго /ипечци. Но како сам мало час спомеиуо Вуков Рјечник, да проговорим њешто о кљукама и коштрикама. У Вука су коштрике »(у Кот.) некака трава што се једе као у Дубровнику куке, Аг1 РПап/.е« ; куке — осим других значења — »Аг1; 8раг^е1«, а код кљука стоји »(у Боци) ук1е кука«. Да ли у Дубровнику под ријечју куке подразумијевају наше шпечке' не знам, али не вјерујем, него ће свакако прије бити да су Вукове коштрике наши шлечци, а куке — као што и Вук вели — наше кљуке, али никако »А1Ч &раг§'е1«, и ако у мало сличе »шпарогама«. У неколико се сјећам, кљуке се налазе по разним драчама и трновима, завијене око гранчица и швичица, те се налазе у њиховој близини; главе су им покључасте, попут пуних класова, е су младике одвећ виУ Херцег-Ноеоме. 7 окт. 1893

соке и меснато-водне, од чега су ваљада добиле име кљуке. Ја мислим да ће то бити бсћиррошуига, ћагћгаеа 8({иашаг1а. Но ја ћу, ако бог да, у своје вријеме спремити г. Медићу ове биљке. Мислим да му не ће бити на одмету. Прије него што завршим, гледаћу да одгоненем од чега су Вукове коштрике добиле то име, односно на темељу чега ја сумњам да су то прије наши шпечци, него ли кљуке. Код нас зову коштриком у опће сву бодљиву травуљину, гато се у густини налази по плотинама и другим жбуновима, па, дошљедно, тако зову и шпечковину и »шпарожину«*) (вилину метлу, Аврага§'и8 оШетаИе); а како кљуке немају никаквих бодљика, то и изразих горње своје мишљење о коштрикама, у чему ме и Вук утврђује кад вели да се коштрике једу ,,/шо у Дубровнику куке«. Завршујем, молећи г. Моја да каже фрушкогорским ратарима — од којих није могао да дозна никаква имена биљци пијетловцу — да се Еизсиа аси1еа1 :и8 1 ј . у Боци зове још и шпечковина (грм), односно шпечак (млад изданак), поред осталих имена — нека и они увиде колико је богат наш српски језик. *) Шпарожиџа је, разумије се, аи&теп^аИушп од шпарога, али се том ријечју особито разликује стар корјен од млада изданка (шпароге). Вељко Радојевић

ЗМИЈЕ НА СМЕ међу Ковина и Смедерева лежи у Дуаву, мало ближе левој обали, острво, које се зове смедеревска ада, шест километара дугачко, један километар широко, обрасло густом шумом и шинрагом тоиола и врбе и јововине. Кад год је велика вода, острво је то потопљено. У народу је познато, како кипте змије на том острву: Где станеш иогом, вијуга се и сикће змија из траве и лишћа. »Наше Доба« доиело је у броју од 25 јануара 1888 године белешку, но којој чопори змија, у половини јануара, ма да је била љута зима, из својих зимских лежа по шупљим кладама наиустише аду, те но леду отпузише и одмилише преко широког Дуиава на српску страну у Годомин. Слична сеоба змија десила се и зими год. 1875-6, и брзо се за тим указала веља поплава.

.ЕРЕВСКОЈ АДИ »И сада — рече народ — предстоји нам велика вода, кад змије ирекидају своје зимње борављење, те беже по леду у Србију«. Од тога посљедњег пресељења прођу три месеца дана, и доиста се указа љуга велика вода: на дан 1 априла 1876 бегае Дунав иа водомери земунској 7*53 м., а на дан 14 априла год. 1888 висок 7'93 м. над нулом. У оба маха имађагае змијски народ слутњу и зебњу, да ће бити ноплаве, те побеже у сред зиме па суво. Којим начином могаху ти гмизавци наслутити и погодити, да ће бити потопа? Да ли су гато сањали о тој опасности? Или је то њима урођено од векова да слуте, да се од прилике сваких 11 1 / 5 година враћа велика поплавна вода? Змије се радо у сунцу греју. Можда су већ лета 1887 године осетиле, да