Stražilovo

661

Електра и хор Хор (нева) С т р о ф а Ако ме слутња не вара И ако имам памети, Долази правда са слутњом И носи снажним рукама Праведну иобеду. До'|И ће, сестро, за кратко. Над ми се буди у срцу, Кад чујем лепе те снове; Та никад не ће твој отац, Тај силни владар јелински, То заборавити. Та вазда оиомиње нас II она стара од туча Двосечпа оштра секира, Која га уби на муци. А н т и с т р о ф а Стонога, сторука доћ' ће Из страшне потаје брзо На тучним погама Еринија. Страст их заслепи да склопе,

Без стида и срама крвави брак, А то им не би слободно. Томе се надам: Никад не ће, никада Предзнаци чуднога сна Преварит' ни оне, што чине што год, Ни оне, што им помажу. Заиста људи из страшних снова Нит' из божанских изрека могу Слутити, ако ноћна појава Доброме смеру не би водила. Е п о д И негдања Пелопова Утакмицо премучна, Како јадна допаде Амо на земљу. Од како Миртило нађе У мору станиште своје. Кад је са златних кола У најгрознијим мукама Пао и сатро се. Од то доба никако Да грдна невоља сађе С овога великог двора.

(Наставиће се)

С Т А Р И ЗИМСЈ^А ацише по две три прегршти земље у гроб па се стадоше разилазити сви: и попа са црквењаком, и носиоци са носилима, и неколико жена, што су нарицале; више их није ни било. Једпо зима, а друго умрло је дијете, па ко ће више? Само је још гробар остао, да покрије сандук земљом, да усади крстачу и подигне хумку на гробу, па да се и по њему разастре бијели иокровац, као и по другима. На шта то он данас дуже ради но обично ? Зар не види, да се дан клони западу а мећава почиње све то јача? Рака је малена — дијетиња, а он је и веће засинао па опет је брже радио него ли данас. Ено га сад, гдје се наслонио на лопату па гледа замигаљено преда се у полазасути гроб. Не осјећа ни како га вјетар са снијегом бије по леђима, како се игра са сиједом му косом, што вири испод капе, и како лепрша око њега његовом дугом кабаницом. Не чује ни оног лавежа, који више личи у овој зими на мукло

ГРОБАР И ДИ*ЛА завијање, не чује ни како даље на друму виче сељак, тукући марву, да извуче кола из сњежног намета, па пи онај промукли грак врана, што се слегле по крстовима старог гробља, иа ту ударају кљуновима о дрво, не би ли нашле хране. Свега тог он и не чује и не види, већ непрестано гледи на једно мјесто, али његово мутно око као да ни тога добро не види. Љему се по глави роје друге мисли, сличне фијуку вјетра, што горе кроз просјеку планинску њекако жалобно јечи. Он мисли о оном. што га сада закопава, па у мислима му говори: — Мали Шпрљане . . . ал' не, сад ћу те звати како треба: мали Гаврошу, да ли си мислио, да ће те твој стари Ако, твој »крашени« земљицом покрити, коме си се ти, кад би га видио, о врат објесио и вукао га за ове сиједе власи. Је л' да нијеси миолио? А гдје би ти и мислио, кад ја нијесам, нити бих могао вјеровати, да ми је ко казао. Али ето!