Stražilovo

663

крстачу, метну на раме ашов и лопату и пође у старо 1'робље. Ту разгрну снијег са она два крста, редом их цјсгдива, а посљедњи бљесак дневне свјетлости, што се одбијаше од снијега, обасја му старачко лице, паквашено сузама. Отре рукавом очи, изиде из гробља и окрену к својој кући. Још се само чуло из далека кроз сумрак, како снијег шкрипи иод старчевим иогама. И то је напокон ишчезло,

ноћ се спустн, а на гробљу завлада нијема тишина . . «• Сјутра дан разлијегало се звоно са куле никољске цркве. Оглашавало је, да је стари гробар умро. Бог да га ирости! Ко ли ће га, вај, замијенути, и хоће ли ко хтјети његову крстачу цјеливати

9 I

М. Ј. Вудисав

ДВОР ОД АРТИЈЕ ОД МОРИСА ЛЕФЕВРА С ФРАНЦУСКОГА ПРЕВЕО Д. ЈЕВРИћ.

■ осле по сата пењаху се кола малим касом уз брежуљак. Сеновити сводови гранатих букапа разблазкаваху јесењу врућину. Народ је пролазио поред госпоштине и поздрављао је са најдубљим поштовањем. Бесео, раскалашан смеј одговарао је тим поздравима. Одбачен је био сав церемонијал. Друштво се одуларило. Довикиваху се с једних кола на друга. — Господине ЈГиснеје, — викаху —јесмо ли већ близу Верлета? — Са врха брежуљка видећете Верлет, а за десет минута бићемо код куће! одговори војвода. Мало за тим беху се испели на брежуљак. Диван им се изглед указа. Небо беше ведро. Сунце на заласку чисто је уиалило морску пучину, која се у даљини простирала. Сеии од дрвећа пружили се по равници, а жбунови по ливадама изгледаху као цветни бокорови. Опет уђоше нод сенови.т дрворед, а после кратког времена отрже се из свију груди радостан усклик: — Ено Верлета! Живео Верлет! Еј! Да леп ли беше тај замак! Само је песничка машта могла да замисли тако фантастично архитектонско дело. Куле, степенице, звоници, резбарије и шаре, све то беше дивио и красно, пуно лепоте и дражи. Заиста је тако дивно изведено, да прими у своју средину ово весело друштво, које агедни за уживањем и смејом. Беше то замак као створен за радост и весеље. Сунце на заласку својим је меким зрацима миловало арабеске на балконима, преливајући се на позлаћеној огради, обасипајући својим руменилом зидове замка, који је, рекао би човек, иека вила саградила преко ноћ. Кад се зауставише кола у дворишту, читав облак послужитеља у Лиснејевој ливреји дотрча, да гости-

(Свршетак) ма помогну, да сиђу с кола. Дворанин се поклони царици па са потпуном галаитеријом рече: — Добро дошли, Ваше Величанство, у Верлетски замак, који своју сјајност има да захвали Вашој замисли. Уђоше у дворац. Сви беху у чуду, јер уђоше у прави вилистан. У собама, које беху цвећем окићене, беше уједињено све што је могао да замисли раскошни сјај доба, у ком је владала најсавршенија елеганција. Беше то дивна смеса галантерије XVIII и удобне елеганције XIX века. На таваницама беху ноређани Амори, као да их је сликао који од Бушерових ученика. Било је ту статуета, емаљованих слика, хиљада оних безбројних маленкости, што се по тадашњем поквареном укусу почеле да шире. На отвореном гласовиру стоје оперетске партитуре. Свуда се показује само радост, весеље, љубав, безбрига. Нису могли довољно да се надиве, да прелистају књиге, да се начупкају цветова. Са зидова разлива се нека необична, чаробна драж. Осећаху се као у идејалну непојмљиву свету. За овај мах Лиснеј је победилац, али шта ће тек да буде са сутрашњим ловом? Они му се подругивали Верлетом; али се Верлет осветио, сјајно, неопозивно, потпуно. Усклици, у које се није могло посумњати, да су неискрени, изазиваху гласне одзиве у веселом стану, кад се отворише врата на трапезарији и дворник са највећом озбиљношћу повика: — Ваше Величанство, постављено је! Вечера беше богата. Гости су могли мислити, да су у Тијеријама. Светлост са полијелеја одбијала се са кристалних боца и чаша, које беху на столу. Госпођама севају очи од раздраганости, на слушају са осмехом на уснама празно, безначајно ћеретање, што им њихови каваљери шапћу на уво. Разговор