Stražilovo

677

Да се надмеће за ловор-венац; ГЈа кад је телал гласити викно На трку, он је први изабран; У сјају ј' изигао, свима за чудо. А кад је сходно својој лепоти У трку до сиог стигао смера, Изиде славно с победним венцем. Но како да ти у кратко кажем Јуначка дела таква јунака; Она су једина још невиђена. Но једно чуј: што год су у трци Решили суђе да се учини, У свему он је имо победу, Поздрављаху га као Аргивцч, А име право Оресто му је, Син Агамемнона, што негда славну Јелинску војску скупио беше. Тако ј' то било. Ал' кад бог хоће Да кога казни, нај јачи да је, Од казни опет избећи не ће. Сутра дан кад се у рану зору Заврзке трка на брзим коњ'ма, И он изиде с многим борцима. Међ љима беше један Ахејац, Једап Шпартанац, а два Ливијца, Сваки на челу свога двопрега; Он беше пети на тесалским коњ'ма, Шести с ет,)лским риђим ждребндма, А седми беше из Магнезије, Осми Енијац на белим коњ'ма, Девети из божансгвене Атине, Десети беше из Вијотије. У ред стадоше, како их суђе Коцком на које место ставише, С колима, док се не зачу труба. Тад полетеше, викнув на коње, Тргоше узде, сав пут загрме Од лупе и силног колскога треса, А силна к небу диже с' прашина; Сви се помешаше, а ни један Не заборави коња обости, Да само престигне другима кола И да коњ његов друге натфрче. Ворцима по леђих и по точкових Пала је пена и коњска пара. Орест кадгод је догао до ступа, 0 руб му увек очегаао се Јаком главчином својих точкова, Десном је коњу попугато узде, А левом чврсто беше затего. Још беху сва кола у правом правцу, Док бесна ждребад Енијанчева

Силом не јурну, врнув се натраг Носле већ шесгог и седмог трка, Те се сударе чело у чело С баркејским колима ужасном силом; У истој судби један на другог У тешком паду сурваше с' силно; Од раздробљених кола комађе Ио целом крисојском пољу се расу. Чим то опази атински тркач, Вегато се изви из реда свију, Кола задржи, а њих пропусти, Да се у руљи трком заплету. Иоследњу трку гоњагае Орест, Па мислећи да ће сада крај бити, Поштеди коње и заустави. Но кад виде, да само још једаи На тркалишту остаде, огатро Викну на коње хитре и брзо По упшма их швићну канџијом, Те се гоњаху у истом реду, Испредњачујућ' час један, час други. Са свима осталим срећно је трку Отрчо јадник чврсто седећи' На чврстим кол'ма: но кад на лево Попусти узду и коњ му сави Те нехотице о крај од ступа Удари, преко сломи осовину, Он се стрмекну са свог седишта, У разне кај'гае сав се заплете. Док је падао на земљу с кола, Коњи с' разбегну по тркалишту. А кад га народ виде да паде, Врисну, жалећи врсног младића, Који почини такова дела А сад га 'вака судбина снађе: Час страшно ногама о земљу тресне Час му се ноге издигну к небу, Док кочијаши с великом муком Читаву трку не задржаше И њега јадног не извукоше Свега крвава и нагрђена, Да га ни један пријатељ његов Познао неје, кад га ј' видео. На ломачи га одмах спалигае Те јадни пепео великог тела У малој урни донегае амо Фокидски људи по заповести, Да с' у очинској земљи сахрани. Тако ј' то било, светла краљице, Грозно ј' и чути, камо л' видети; Што сам икада видео зала, То је највеће од свију било.