Stražilovo

679

рад и сиротиња се ухватила у коштац с поштењем. Поштење је победило, али га је та победа као свалила у постељу . . . И као лежи тако и горко очајава. Под њим је самртничка постеља. Осећа како му се нагло приближује смрт од тешке глади и мучне изнурености. И као често пута види ту своју смрт над својом главом. Слуша како шклоца зубима и сувим вилицама, види како измањује оштром косом врх њега, и при том му тешко пада, што је и рођен на овај жалосни свет. Тужпа га мисао мори о јадној деци, о бедној жени, а себе га као ни најмање није жао. И при таком расположењу као призива жену к себи, да јој даде савета и утехе, ночне да говори, али му се већ прве речи заустављају у грлу.. . Једнога дана, кад му већ душа у подгрлац стиже, жена му се приближи. И као обрисавши му дланом хладан самртнички зној с чела, пољуби га. По том седе покрај њега, па му стаде љубити коштуњаве и мршаве руке, обливајући их горким сузама, А он, ма да је био у самртном заносу, ипак оиази, да му је хтела нешто намерно да каже, и напрегне све силе, да самртне муке за тренутак утоли и стиша. »Видим« — као рече му она после подужег устезања, јецајући — »да ћеш скоро милосгивом Богу па истину . . . Шта ћемо и куда ћемо ми?« — и при том као покри марамом лице и бризну у плач. А њега те речи као тако дубоко тропуше, да у том тренутку осети у себи нову снагу за нову борбу, за иове патње. »Бог је . . .« — као поче он једва чујним гласом, али га ту и снага и глас издадоше, те клону и заплака горко. Она је онесвешћена лежала на његовим коленима. И касно у ноћ он се замучи с душом, а жена му као приведе голишаву, бледу и уплакану дечицу, да их последњи пут види. Кад настаде последњи тренутак, жена му утисну запаљену воштану свећицу у руку, те се он као опросги своје грешне и намучене душе; али, на велико чудо, не пресга осећати. Тога целога дана слушао је очајно заневање своје невољне Велинке и тужну писку несрећне сирочади св"је. Срце му се цепало, очи су му биле пуне суза, плакао би, али се при помисли, да се то мртвацу не пристоји, силом уздржавао.

Слуша по кући журбу, страшиу и очајну журбу, и као присећа се узроку њену: ни паре кршене за собом није оставио. а смрт је у сиротињској кући много страшнија него и најнемилосрднији егзекутор! Први из јутра дође сусед, као неки сиромашан сголар. »Не плачите, госпа-Велинка, ие кукајте! Бог је милостив. . . Нека су вам само дечица жива и здрава, све ће се то, у име божје, надокнадити . . .« Теши он његову јадну Велинку. »А јесте ли већ наручили сандук?« — иастави благим и побожним гласом. А Велинка као при том још више бризну у плач, устежући се да каже, да то нема чим да учини. »Ако нисте« — опет ће сиромашни сусед гласом, пуним саучешћа — »онда ћу ја направити ... Не ће коштати ништа; то је из љубави и поштовања према покојнику . . . а и из призрења према вашем јадном стању . . . баш су ми деца пре кратког времепа читала господинов чланак о невољама нашег занатлиског сталежа . . . Е, ретки су такви људи...« А Велинка као на то баш ни једне речи не прозбори; јемачно је била норажена племенитошћу тога убитог сиромашка. Мајстор посгоја, постоја, пуцкајући жглавкове на прстима, рече: »с Богом!« на оде на посао. Велинка тек тада удари у илач и запевање, наричући тужно — да камен проплаче како још има добрих људи на земљи и како их још није Бог баш са свим оставио. А Филип као слуша те убиствене речи, срце му се стегло а суза му сузу сустиже, али као те сузе не капљу па поље, већ унутра, падајући на само срце . . . Око по дне тога истога дана као дође читава група његових пријатеља. Велинка се уплашила од њихових цилиндара, богатог руха и крутог господског понашања, па сва ципти од некаква неодређена зазора. Они с њом и нису много разговарали. Питали је само, је ли се покојник дуго борио с душом, шта је на послетку казао и је ли оставио какав аманет; казали јој. да се за сахрану ни мало не брине, јер се они већ побринули, а томе је и општина знатпо припомогла; најзад јој рекоше и то, да ће тог вечера доћи, да поседе код мртваца.