Stražilovo

# БРОЈ 45. д

Ј

ГОД. VI.

4?°

ВЛАСНИК И УРЕДНИК Ј 0 в А Е

У НОВОМ САДУ, 7. НОВЕБМРА 1893.

3 А П И С И

•I\ ' 1 Л гледаш по свету и проучиш редом, ^-^Замислиш се, сањаш, не знаш шта ћеш рећи; Нека чудна воља влада овим светом, Ал' не видиш никог у потпуној срећи.

Ти се зовеш човек, поносиш се тиме, Ал' стеци и делом то велико име.

Често се облаци по небу повију И то јарко сунце тамнином обвију; Ал' сунчеву светлост они не угасе, Виш' облака сунце стоји и сија се.

Тако твоја душа нека се подигне Где ни једаи облак не може да стигне.

Беспослен, досадан и мени и теби А највише он је досадан сам себи.

Јунак зато слави с' и диже до неба Што покаже храброст онде где-но треба; А у зломе послу ко јунаштва има, Тај срамоти себе и мрзак је свима.

Не верујеш Бога ! — још безбожник ниси; Кад си нечовечан тад безбожник ти си. љ. п. н.

НИСМО УРЕДНИКУ „СТРАЖИЛОВА ГООП. ГРЧИћУ

и

јто вам „записа"! — то су ситне ствари; Али ваљда има ко и за њих мари. Без икакве муке и као од шале Завију се они у стихове мале. Свако јутро ја их по неке добијем Докле чај припремим и док га попијем. Сваког јутра то су моје доколице, Ја их нижем редом, као поскочице. Много их напишем, па их после бирам, Те листове наше са њима даривам. „Стражилово" не ће ништа изгубити, Што ће их у своје врсте пропустити, А дугачке песме — ах, њих нема више,

Узалуд их тражим, све се изгубише! Чепкорим са пером, ка' почетник прави, Па ни једна не ће да се мени јави! Ја призивам музе, ал' те младе кује Ни једна већ не ће да за старца чује! Па и оно кљусе — што му Пегаз име Збацило ме с леђа, па сад не види ме! Све негдашње моје мисли малаксаше А перо се миче све лакше и лакше. Већ не растем више, сваки дан сам мањи, А конац живота све тањн и тањи. Работо сам негда што сам игда, мого, А сад не тражите вн од мене много.