Stražilovo

713

рона, те који би био носкакао од весеља, да му могаше бити, па да све класике на свијету запали«. Ни грчки ни латински језик не могоше иикако да му ослачају. Док би његови учитељи тумачили Омира и Тацита, он би се забављао цртајући писаљком по клупи Ахилов штит и Помпејеву сабљу. Теофил Готије бијаше у потпуном смислу ријечи оно што Енглези и Американци називљу »а 8е11'-га а(1е гаап« (човјек који се сам подигао). У зрелијим годинама вељаше често, е се у својој младости бијаше много више напатио да заборави оно, чему га бијаху научили, него ли да се изнова изобрази. Његову књижевну првјенчад треба сматрати као вјеџбе и експерименте, с којима се за будућност спремао. Ма да је живо у романтичком покрету учествовао, он је опет својијем друговима из Хигова табора у многом обзиру предњачио. У деветнаестој години издаде први зборник својијех пјесама, малу, чедну књижицу, која на пазару посве слабо прође, но која ношаше врло значајан натпис: »Аћ! 81 је ро(тт ип јоиг!« (Ех, кад бих један дан могао!), и та се пјесникова жеља доцније обилато испунила. Његове пјесме не могаху, нити су испрва популарне биле; али се отмјеним судијама не омаче његов оригинални пјеснички дар, и многи тадашњи на гласу књижевници, као Балзак, старији Дима, Жанен и други, назваше га одмах »рођеним пјесником«. Сент-Бев увиђе најпрви што се у момчету крије. Врли критичар бијаше у пуном јеку своје списатељске славе, кад му млади пјесник један дан дође, те га замоли, да би му њеку пјесму оцијенио, коју бијаше истом саставио. Попуслшвост спрам младијех почетника није била особина, којом се велики критичар одликовао, те он пристаде више из учтивости. по из увјерења, да младог појету до краја саслуша. Ну овај не бијаше још ни трећу китицу своје пјесме прочитао, кад га домаћин наједаред прекиде: —• Гле! — рече — откуд вама та фразеологија? Та ваљда нијесте те стихове по Ламартину саставили? Ви сте морали прочитати нагпе старије пјеснике: Марота, Сен-Женеја, Ронзара . . . — Јест, господине — њему ће пјесник — па сам прочитао и Депорта, Диперона и Малерба. — Читаву плејаду дакле? Наставите, мо-

лим вас! додаће Сеит-Бев, постајући све то озбиљнији. Готије пође даље и прочита пјесму до краја. Кад је доврши, хтједе да се опрости и уклоии, али му газда не даде опепелити: — Намјерио сам се — рећи ће заносно — једва већ једном на човјека, који сво.је стихове у граниту реже, а не у иловачи! Молим вас, господине, будите ми дапас гост; сјутра ћу да вас нрикажем Виктору Хигу. Готијерова књижевиа првјенчад пе ударише, како се то често догађа, иа противност у очинском дому, него га отац, шта више, подстаче сам на устрајање. Не нотраја много, а оно га пријатељи уведоше у књижевни салон госпође Жирарденове, која у тај мах бијаше постигла вршак своје физичне љепоте и списатељске славе, те јој млади пјесник посгаде скоро приватнијем тајником. Ну, поред 'све своје даровитости, не могаше гђа Жирарденова, као ни наш српски пјесник Супдечић, да се измири никако са утврђеним правилима иравописног кодекса, но с њима у отвореном непријатељству живљаше. Уз то јој рукопис посве слаб бјеше, те би се увијек другијема утицала, да јој књижевне радове преписују. Једном ће се Готије, преписујућ јој иеку пјесму, усудити, да јој ноправи једну изреку. Њој то не би по ћуди, те га упита одмах за узрок. Ои се стаде учтиво нравдати, наводећи своме иоступању најтврђе разлоге. Бадава! Она се укочи прама њему, ка' увријеђена краљица, иа ће му опоро: — Госпођа Ж-ирарденова, господине, може да пише како јој је драго. Макар како нисала, сав ће се Париз њена правописа држати. А Готије с мјеста: — Е, жао ми је то чути, госпођо; јер и ако вам се романтичари с правом диве, кад би ваша ортографија сјутра нревладала, ја бих се одмах уписао у класичаре. Овој малој кавџици нестаде скоро трага, те је Готије и кашње, кад јој не бијаше више тајником, врло усрдно ириман на сијела гђе Жирардеиове, гдје се тад окупљаше цвјет францускијех књижевника и умјетника. Ну, његово име постаде широј публици познато тек ПОП1ТО му угледа свијета чувени роман „ Госпођица Мопенова" (Мас1етоЈ8е11е с1е Маирт). То је дјело Теофил израђивао у очинском дому на »пијаци краљевској« (Р1асе Коуа1е), али му се посао посве слабо помицао, јер би момче