Stražilovo

8

ком, ма да ииЈе ником накаламио дрвену ногу, инак га је већ сама номисао, да би се то морало опет догодити, само кад би се нружила згодна прилика, скоро убијала — по где кад. Но ко би се увек жалостио успомепама; може се и одахнути и позабавити — између чинова. Тако је Вељчањинов и радио: он је желео да се између чинова весели и забавља; но ипак што дуже тим непријатнији му је постајао живот у 11етрограду. Ириближавао се већ и јули. Гдекад му суне мисао, да остави све, па и саму парницу, и да оде ма куд не обзирући се — онако некако изпенада, наједаред, па ма тамо на Крим, на пример. Но обично одмах после првих тренутака већ је презирао своју мисао и смејао јој се: „те гадне мисли не ће ии на каквом југу престати, кад су већ један пут започеле, ако сам ја ијоле човек на свом месту; а најпосле што и да бежим, немам за што.

„Да, не знам чега ради да бежимУ" — филозофисао је од једа даље. — „Овде је тако нрашно, тако загушљиво, у овој кући је све тако замрљано; у тим уредима, по којима се вучем, међу тим чиновницима — има толико оне сићушне сујете, толико брига и узрујаности; у целом том народу, који остаде у граду, на свима тим лицима, која ти се од јутра до вечера указују, — тако је најивно изражено њихово самољубље, њихова простодушна дрскост, сва плаховитост њихових душа, сва безазленост њихових срдаца — да је ту заиста прави рај за хипохондрика, и то са свим озбиљно говорећи! Све је откривено, све јасно, нико ти ту не држи, да је потребно претварати се, као што то чине неке наше госпође по летњиковцима или по илиџама за границом; — а свакако је све далеко достојније потпунога уважавања, баш због те откривености и простоте... Никуда не идем! Нек се распаднем овде, ал' ни с места одавде!"... (Наставиће се)

ВИДРА

Једнои краЈу шеталишта, што Је уза ^царски дворац у Шенбруну, смјештен је звјерињак («менажерија«) и у њему сам, има равно двадесет година, први пут видио живу видру. Много се нас онда сакупило било око оне одушке и дуго смо пиљили у воду, само да што боље видимо, како видра по љој јури тамо амо. Вилра је обликом тијела свога налик па куну, али је од ње подебља и има плосну главу, па и у трупу је више плосната. Дугачка је око један метар и једну петину, али од ове дуљине иде на зашиљени реп готово једна трећина. Између прсгију на све четири ноге порасла јој је кожица као н. пр. у гуске и патке, те тако се она својим кратким и снажним ногама као каквијем веслима служи и кад плива и кад рони. Брза је у води као стријела, а и треба да је тако хитра, јер би друкчије сушила своје оштре зубе, будући да су јој рибе најмилија храна. Тешко дакле рибама, кад се у њих ували брзолова видра; а и горе би пролазиле, да она не дише плућом као и ми, те тога ради да не мора редовно предисатн, т.ј.

прекидаги роњење или гњурање и иомаљати главу из воде. Али да видра има шкрге за дихање, као што наше домаће рибе имају, зар би онда могла и на суху живјети? Доиста не би; а тада пе би ни била она једна од најчудноватијих европских животиња. Она се даде из малена припитомити и б&рати, па тек питома кад је покаже своју нарав и ћуд, а и своју вјештину. Тако нам Брем прича много што-шта из живота овако припитомљенога зејерета. Нама је доста кад зпамо, да је њека госпођа мазила своју видру као дијете, а она опет да се умиљавала око ње, и кад год је ухватила прилику, да се пењала уза сукње њене ча — управо у крило. Видра може по неколико минута да члови, т. ј. да сгоји на стражњим ногама, као н. нр. текуница или какво увјеџбано псето; зна да се брзо врти на једном мјесту, да вија главом, да се врло лако сагиње и диже, а у иевољи и уз нагнуто дрво да пуже, убадајући у њ своје шиљасте чапорке. Она се брзо упозна са сваким, а свога господара прати као какво вјерно пашче; та даде се