Stražilovo

научити, да налови рибе, кад год му срце поиште. Народна пјесма казује нам о њој оно: „Бога моли лепота девојка: „Дај ми, Воже, вијар ветар ладан, „Да обори кулу камениту, „Да ја видим Грчића Манојла: „Игра ли му видра ма колену, „Стоји ли му соко на рамену, „Цвати ли му ружа за калпаком." Што молила Бога, умолила: Дунуо је вијар ветар ладан, Оборио кулу камениту, Те видила Грчића Манојла: Игра њему видра на колену, И стоји му соко на рамену, И цвати му ружа за калпаком. * * * ,,Ал' ето ти Крле капетана На зеленку коњу маменоме, Зеко му се махом помамио, Седам копља у небеса скаче, По дванаест равна поља прима, Из зуба му ватра сипа жива, Из ноздрва мавен пламен лиже, На саиима мудра видра игра." Кад се још сјетимо настртих рупа покрај воде (којима земунски рибари кажу јазбине), у којима видра сганује, а особито изласка из њих под воду и одушке на сухо; та кад знамо, да је видра љукава као лисица (а љута као рис), зар је онда чудо, што јој и народна пјесма придијева: да је мудра. А да је њену мудрост народни пјевач у потљедњем стиху хтио да истакне, то нам нотврђује и прекорјечица (пословица) која се у Лици чује кад је говор о паметном женскињу : » Мудрица је то; мудра као видра.« И по Сријему се каже, да је видра мудра , па за то хвала Вуку, што овај стих није измијенио према својој биљешци: »Може бити да би мјесто мудра требало казати модра видра, т. ј. кожа од видре.« То не би било никако добро, јер њена кожа, т. ј. длака није модра. У њеној кожи има малих и дугачких длака. 'Ј-.-ЛГЈ-ЈЈ-ЈЧ:

Ове су ос,*) а оне маље. Ос је пробио у ријетко између маља, теје крут, сјајан и угасит ((1ипкеЉгаип); маље су мекане и танке, до коже више пепељасте, а при врху угасите. Око грла ос је с врха бјелкаст; у главномје длика у видре угасита. Ие ће бити с горега да напоменем, како за видрину длаку, док је она жива, не приања вода као год ни за перје које водене птице; али кад је извуку мртву из рибарске пређе, што се зове бубањ, онда је већ мокра споља. Прем да је видра мудра, заковеља се**) она у ону пређу од бубња; а јер глад нема очију, то и она, кад заслијепи, срља за рибом — у своју пропаст! Све кад не би било правога примјера из народнијех пјесама, који се подудара са онијем из чувенога Бремова дјела, јамачно бисмо сада вјеровали, да је капетан Крла новео са, собом своју питому видру те да ју је метнуо за се на коња, само да не трчи за њим. Видра као видра није имала мира на помамиоме зеленку, него се пропињала и вртјела се, држећи се својим чапорцима за шареницу т) или за што друго од седла. Ко ће га знати, можда је била чиме и привезана. Има ли у књижевности којега другога народа оваких јунака, који су на овај начин водили видру уза се, није ми за овај мах познато; али ће нам сада поуздано бити јасно, шта то значи: да игра видра човјеку на кољену или коњу на сапима.

*) Ос је ријеч мушкога рода и значи у Л ици не само зарезника, што се другдје зове зоља , него и оне бодљике н. пр. у јечменом и шиеничном класу, којима у Сријему веле осија; па и дугачке длаке, што између осталих пробију н. пр. јунету или волу на плећима, кад им се примакне добре хране. **) Заковељати се значи „заплести се". •)•) Шареница се меће озго по седлу и има двије цростријежи , да се може натакнути на уњкеше (Вук има „простриж" и „ункаш") од љега, а испријека опет двије, куда се провлачи колан кад се коњ колани. Шареница је од вуне, обично је црвена, а може бити проста и грађена. Ова је ризом обрубљена, зеленом и црвеном рудом поткићена с три стране; ишарана је бијелом и жутом срмом (које има уске и широке), и особито на оном крају иза стражњега уњкеша, који допире готово до репа; а ту се нађе и ђулова од руде. Да не покисне ова грађа , посврће се овај крај. Какву је шареницу имао капетан Крла, то нам пјесма не каже; али оваке се виде у бољих „грунташа" и данас у Љци. Мојо Медик 20/1Л/1