Stražilovo

19

— Опростите ми — рекох мишљењу, то је ипак била нека . . . како да се изразим ? — управо будала нека . . . — Еако за кога, али ја сам га ипак поштовала . . . Па како сам ја њега само у болести пазила, да ви још знате! Сумњам, да бих и рођеног оца тако пазила . . . И дуго сам за њим, верујте, са свим искрено жалила. — Чудно ми је, како баш ви њим да се усрећите! — Ја га управо и нисам знала . . . Сећам се, да сам му обично љубила руку, док сам била мала. Нана ми је причала, да је он био велик пријатељ нашег покојног оца и да га је потпомагао за његова ђаковања . . . Нана је тако хтела да буде са мном, и шта сам ја ту могла? Њега су рачунали као врло богата трговца, а нана га је у звезде ковала . . . Чудновато ће вам бити, кад вам кажем, да је он и нану просио, кад је била девојка, али га она није хтела, јер је био много старији него она . . . Крв ми јурну у главу. — За Бога! — рекох са запрепашћењем. — Та он вам је на тај начин могао бити деда! — Да, био је у годинама, али крепак старчић . . . Омален, мало погурен, и веђе и бркове је подсецао, а косе је имао врло мало, и то као прави млад месец, од потиљка до ушију. Наравно, често пута ме је и страх подузимао од њега, нарочито од његових необично хладних руку, али, бадава, никад нисам према њему осетила какву мр.жњу . . . Кад је умирао, а умро је са свим при свести, он ме позва к себи, узе ми руке и поче их љубити као мало дете, а сузе му се расплинуле по избразданом и смежураном лицу . . . »Кузун« — вели ми, а тако ме је од првог дана почео звати — »ја ћу ето да умрем, тако милостиви Бог хоће, а ти . . .« И ту га сузе загуншше. »Ја сам« вели — »целог свог живота био несрећап, а срећу сам сазнао само ово мало поред тебе.., Ти ћеш се, знам, и удати, наравно да ћеш се удати, и треба да се удаш, али се све бојим да не наиђеш на какву рђу, која те не ће умети*да чува . . . Опрости« — вели — »што те тако остављам. Ти бар знаш, да ја за то нисам крив. Радио сам, као што ти је познато,

мучио сам се дан и ноћ, па ми ипак Бог у томе није хтео поделити срећу . . . Кад умрем, Кузун, немој заборавити, да поред мене у сандук метнеш једну твоју чарапу, па макар и стару . . .« — Па то је била нека племенита душа —■ опазих ја, потресен том безазленом причом. Тога је имао човек рашта и волети. — Ох, не знате, како је то био добар и нежан муж! . . . А моја нана му се вечито у брк смејала . . . Она је, знате, у последње време код нас била с мојим братићем. Ко зна, можда смо и због тога рђаво прошли, што је нана код нас била, а што је то жена луксузна, то нема лако . . . Ја при том погледах свога обожаваног анђела. Очи су јој биле пуне суза. — Па јесте ли му бар последњу жељу ис-

пунили.

упитах Ја, колико тек да преки-

нем ћутање. — Какву жељу мислите? — Па што се тиче чарапе! Преко њених усана прну тужан осмејак. —- Ех, нанина посла! Она то није допустила. Вели, не ћу се удати. После тог опет заћутасмо, и ко зна докле бисмо тако ћутали, да ја опет нисам прекинуо тишину. —- Ви сте се, на тај начин, морали удати врло млади? Она ме погледа право у очи. — У петнаестој години ... Та зар ми је и то била удадба! Ја управо и нисам знала, кад сам постала женом . . . Али тако је то морало бити. После очеве смрти остали смо готово са свим на улици . . . Ви ваљда и не знате, да је наш отац умро у казненом заводу? — Није ми познато. — Да. у казненом заводу ... Он је био чиновник, па су га, каже нана, обедили за нешто и узели га душмани на душу . . . Каже нана, да се ту скоро нашао прави кривац, али која вајда сад! — Боже мој! — помислих ја у себи та ова је жена још право дете! Пред саму зору ја се уклоних у своју собу, да пун бујних мисли и жеља размишљам о безазлености свога анђела.

(Наставиће се)

Чед. А. Поповић

. г ' ' - '■