Stražilovo

42

одмет (само ако су духовити); та ми се с њима сретамо и у еванђељу; а каламбури и у поезији имају месга, иретностављајући, да се сами »наметли«. Њих има и у пар. поезији: „Сутра јесте лијеп Вмдов-данак, ВидеНемо " или на пр.: „Који ли је у Поломљу, Поломље га иоломило." Када, дакле, каламбура има у еванђељу, и баш у нар. ноезији, за што га не би смело бити у поезијч Лазе Костића? Нитање је само: да-ли су каламбури Лазини духовити? И сам г. Недић као да ово не спори. А друго је питање: да-ли је у Лазе Костића каламбур природан, или је Лаза Костић певао песме ле ради каламбура? Овде морамо пре свега застати, па нагласити, да од каламбура треба разликовати тако звапе птев-поћез (што г. Недић не чипи), па онда када би се нагали прави каламбури, видети, у колико песама они долазе, и одмерити, да-ли су природни или не, и опда би се управ математском сигурпошћу доказало, да је мишљење г. Недића о каламбурима Лазе Костића скроз и скроз неосновано. Јога негато из тога фактичнога предговора (г. Недић је против нредговора) о лирици Лазиној. Г. Недић вели: «они, који читају Лазипе песме не хвале их, а хвале их они, који их не читају«. Ово је и онет прост \Уог1:8р1е1, а што је најглавније, није основан. Госп. Недић доиустиће, да су до сада многи читали Лазине песме, а дозволиће и то, да је он први, који их не хвали. Сад, када би тај факат применили на ону горњу тврдњу г. Недића, то би догали до апсурдума, да је — само г. Недић читао Лазине песме?! Но колико може субјективност да занесе писца, томе је најбољи доказ софизам, који је г. Недић навео одмах после горњих речи: »Једини је С. В. Поповић читао и хвали их. Но овај изузетак само потврђује опгате правило: да песме Лазе Костића не вреде много. То је чика Стева (сад опет чика Стева!) индиректно доказао.« После овога одиста класичног софизма, г. Недић прелази па праву студију, коју почиње о лирици Костићевој тиме, да Лаза није певао ништа ново (певао је на име само о љубави и вину), и ако није иевао као други свет. Лазина је поезија »испевана на мамурлук«, то је

»лудост од поезије«, »делирична поезија«, Лаза у поезији »жртвује и тачност, и лепоту, и здрави разум, и све«, он је »немаран«, »нуст«, »одуларен«, његове »идеје, једна чуднија и настранија од друге«, »Лаза би хтео, на силу Богу, да игра генијална човека«, све је у њега »неприродно и извештачено«, он »мистификује читаоце«, »пати од логоманије« (?!), говор му је »просто ачење или кокетно бенављење, као гато се бенаве размажене госнођице«. Оп је једном речју, као песник, гори од оног Гајронова човека »^уЈШ опе упЧие ап<3 (ћоивепс! стпеб«. Међу тим доста би било навести само горње изразе г. Недића, па да се већ по тону види, како је г. Недић у оцени поезије Костићеве био савргаен у — пристрасности и субјективности! Но доказ томе није само тон те студије, већ је далеко бољи доказ садржина, која је скроз и скроз неоснована, као што ће нам најбоље доказати — сам г. Недић. Он вели на стр. 130: »Л. К. није певао ништа ново«, а овамо на стр. 138. каже: »Л. К. обично долазе на памет мисли и поређења, која ником другом живом не би дошла «, и на стр. 141 : »Л. К. треба да каже, што се нико други не би сетио«. Како се све ово даје довести у склад, то одиста не бисмо могли решити, осим када пе бисмо знали за тенденциозност писања г. Недића. Јесте! Лаза Костић има одиста мисли и поређења, којих нема у других обичних песника Но у томе се факту, који г. Недић навађа, и огледа Лазина генијалност. Или г. Недић држи, да све треба да иде по шаблону?... Само се том тенденциозногнћу и може протумачити, да је г. Недић, стојећи под свежим утиском свога рођеног мишљења о поезији Лазиној, рекао, да Костић није ништа ново певао, а доцније (на стр. 138 и 141) ипак морао признати, да Лазине мисли ииком другом не би дошле на памет. Но г. Недић погаао је даље, па је хтео из ближе да означи, да растумачи, шта значи то, да Лаза »није певао ништа ново«. Он вели: певао је о љубави и вину. То по себи није никакав кримен, јер и сам г. Недић вели, да су то певали и други песници до Лазе, а певаће и после. Питање је само: како је Лаза певао те, одиста вечите идеале несничке ? Осим горњих нризнања г. Недића, ми имамо и директно признање његово: »он не пева као други свет«.