Stražilovo

43

Но највећа се неистина крије у томе, да је Лаза певао само о љубави и о вину.*) Ту нај јасније говоре против госп. Недића баш тенденпиозно покупљени дитати из лирских песама Лазиних. Јесу-ли тенденциозпо искинути цитати на страии 135, 136, 138 или 142 из песама о љубави или о вину?! Но г. Недићу је ишло у рачун, да садржај ЈГазине поезије сабије у вино и љубав (као што му је и »чувеност« сабио у каламбуре), како би га ноказао као једностраног, па и ту, пустог. одмереног и т. д., да би могао Лазину лирику на радост г. г. члаиова »књижевно-уметничке задруге« — уништити. Ако г. Недић држи, да су Лазини стихови: „у поноћи, превесељке, са нетренке, теревенке, загрејан се дигох дома" коментар поезији његовој, онда ништа лакше, ишчупаћемо сличне стихове из које од »винских« песама Јакшићевих, па ћемо огласити, да је то коментар поезији ђуриној (а то бисмо могли тим ире радити, што је ђура испевао вшие винских песама, него Лаза). Што се тиче дунља, о којима је реч на сгр. 134, кад се већ морамо да бацимо на шумарство, морамо рећи г. Недићу, да је дуиља нешто релативно, па ако у једној дупљи нема месга н. пр. за медведа, може га бити бар за малу веверицу. Што Лаза Костић вели за звезде, да су »штрецави жуљеви на божјој стопали«, на то се моЈке прво одговорити, да и Хајне на једноме месту вели, да је сунце „Еше гоЉе ћевоЉпе Љве, 1)1е Еаве <1е8 \\ г е1(;^ол818", (а то је Хајне рекао изилазећи из ЕаШбкеПег-а, као и Лаза »са нетренке, теревенке«) а друго, кад г. Недић зове Лазину поезију пијином, што му то пијано стање не узме као олакшицу, (а што би морао учинити као књижевни судија.) За поређење живота с дрветом вели г. Недић, да није ни лепо, на поетско, и ако нема сумње, да је то поређење старо, као и сам живот и дрво; а упоређење драге с веверицом, колико је лепо (та ваљда је веверица лепа и мила животињица), толико је оригинално, и баш то даје песмици тој особит тон и колорит. Али да г. Недић није надахнут неописаном *) Но све и да је певао, тек не жоже озбиљан критичар песнику замерати, за што је ово певао, а оно не?!

антипатијом према Лази, нема сумње, да би његов суд о Костићевој иоезији гласио овако: Лаза Костић је величанствен и оригиналан у идеји, а што се у томе када год пребаци (ако се пребаци), треба имати на уму . . . . па би ту г. Недић нашао за извину Лазиној ноезији ону исту исгину, коју је навео и код Војислава, да на име »сћасип а 1еа с!е1'аи1;8 с1е 8е8 уег1ие8«. И онда би и г. Недић рекао за песму, чију је једну строфу исписао доле на стр. 138 оно исто, што је рекао недавно један несрпски књижевник, да је то «једна од најлепших песама, што их је игда читао«. На једном месту упоређује г. Недић Лазу Лазаревића и Лазу Костића, како су обојица много обећавали, па се од њих више очекивало, него што су могли дати. »Лаза Лазаревић није био ирави приповедачки талент« (ма да сам г. Недић вели, да се његове две ириповетке »не би иикада могао довољно нахвалити«) и зи то је као мало писао (међу тим је г. Недић у студији својој о Владиславу са свим основано тврдио баш обратно), а Лаза је Костић обратно радио; он је писао много, да квантитетом рада »мистификује публику«, и срећа нанесе г. Недића, те рече иублици сриској, да се у залуд заносила за поезијом Лазином, јер је та поезија — мистификована ! Ах, ово и сувише опомиње па онога лајтнанта, који је доказивао, да Наполеон није био војсковођа. Али да пређемо на баладе. Ни о њима нема г. Недић боље мишљење, иего што има о Лазиној поезији у оиште. И баладе су Лазине по мишљењу г. Недића »делиричне«, »нигде у њима нема живе слике, нигде колорита; форма нескладна и неприлична предмету«, и у њима је Лаза »немаран«, »пуст«. Како се с овим мишљењем слаже, да је »Минадир« лонајбоља балада (в. стр. 148) ни то не разумемо. Јер по оним фразама г. Недића, баладе би Костићеве биле апсолутно слабе, без икакве вредности; док онај еиитет „понајбоља" бадада претпоставља, да има бар релативио добрих балада. Сад, како се даје довести у склад алсолутно слабо и опет за то ма и релагивно добро ? то је одиста загонетно. Али што је најглавније, мишљење је г. Недића и у овоме и сувише неосновано и субјективно. Г. Недић апализовао је три баладе Лазине, и то ирво »Старога Цигу«. Свакако је и при бирању градива за цитирање, било и сувише тедепциозности, јер дајеније било, има-