Stražilovo

46

могли до сада оценити, да је дакле ова III. глава, где је реч о форми, излишна, ма да је напред непрестано наглашавао, да ће доцније нарочито о формн опширније говорити. За форму вели (на стр. 154), да је »при свем томе (при чему ?) боља ... но садржина« и (страна 156) да Лаза »стихом врло вешто влада«, но ипак за то на стр. 161 вели, да је Лаза »пуст и у опољашњој форми«. Па у чему се огледа управо та »пустош« ? »Не пази на то, да-ли размер одговара предмету.« Против овога греши онда и »Илијада« и наше народне песме, које су све предмете опевале једнаким размером; греши н. пр. и де Вињи, јер он је песму »Ее 1)а1« испевао дванаестерцем, а овамо је песму »Мас1ате с1е 8ои1те« испевао лаким, кратким, управо балским размером. Да докаже своју тврдњу, г. Недић навађа »Прељубницу«, чији лаки размер подсећа на травестију (в. де Вињијеву горе споменуту песму) и »Самсона и Далиду« (?), где замера напуштање старог размера (не гледајући на разлог томе). 0 каламбурима, и колико је г. Недић био несретан у цитатима из њих, већ смо говорили, за то ћемо прећи на сгих. Г. Недић замера Лази, што је рекао »стр'ота«; и ако мало ниже вели, да »песници уживају многе слободе и повластице«, па би то могао применити и на »стр'оту«, ипак је Лаза за то »пуст«, а пуст је за то, што Је Лаза, а не и. пр. Бранко, о коме г. НедиК вели: »када н. пр. Бранко пева: »дође доба да идем у гроба«, онда то њему личи; и ми му то не само радо праштамо, но волимо тако него да је све по граматици и правилу«. На ово не можемо приметити иишта друго, до ли речи г. Недића са стр 142 : »када публика (или боље рећи г. Недић) тако великодушно оирошта генијалноме неснику оно, што би најљуће осудила у каквог убогог веселника (а 1а Лаза Костић?), који би што слично испевао, онда он може пустити маха својим каирисима« — и штета, што Бранко није још више грешио, да задовољи чуство уживања у г. Љубе Недића, када се оно не може да загреје правилношћу поезије Лазе Кости^а. За језик вели, да Лаза кује много нових речи, једно гато »пати од логоманије«, а друго због своје надри-генијалности На ово не знамо шта да одговоримо, јер нам је реч лого-

манија непозната. (Госп. Недић, који замера Лази Костићу, што кује српске речи, ево кује стране речи!) Мора да је г. Недић хтео рећи, да Лаза много говори ; ако је то, онда се то не зове логоманија, већ лаломанија. Но не верујемо, да је то могао хтети, јер би то била неистина, коју би било излишно обарати.*) Јесте, Лаза Костић је сковао много речи, али их је сретно сковао, и баш се у томе и разликује од Симе Милутиновића. Обојица су генијални писци, само док Сима кује речи, које су противу духа језиха народног, Лазине су у томе духу сковане, ма да г. Недић то одриче. Речи »повлад«, »брадоглад«, »косотрес« и т. д., које је г. Недић бирао, да докаже своје тврђење, одиста су сковане рег апа1о§1ат сличних народних речи. Те речи, истина, нису ушле у народ, али се опет за то не да спорити, да су сковане у духу народнога језика. Г. Недић навађа ове стихове Лазине: „Већ из грудног испотаја, из увојна косотреса, из осмејка ббног теза —" на вели, да тих речи ни половине нема у Вукову речнику. То, истина, не стоји, јер прво само четир речи нема у Вукову речнику, а друго, то још не значи, да нису сковане у духу народном. Али ће и г. Недић допустити, да су и ти стихови разумљивији, него н. пр. Илићеви стихови, које је навео на 190 и 191 стр. и у којима има речи, којих нема ни у Г1оповићеву турско-српскоме речнику! Пошто г. Недић није говорио о једној веома важној страни Лазине лирике, о лирскоме елементу у драмској лоезији његовој ',**) то је морао прећи, да ресумује своју студију, како је у Лазе све — пусто; но да ће се Лазино име нри свем том (воћоп д\1е<1егит етта1!) још дуго спомињати. Ја сам се, истина, радовао, да ће »српски род« после ове критике г. Недића добити са свим друкчије мишљење о Лазиној поезији, а ево сам критичар у то сумња. *) Приказивач књиге г. Недића у „У1епси а меће г. Недићу у уста и оно, што овај није рекао за ЈГазину лирикуСад или је та потпунија критика штампана само у оних двадесет егземплара на нарочитој (?) хартији, који се дају нумерисани (што, буди речено, раде само владаоци са својим делима), па је и приказивач у „У1епси' : приказао књигу по том егземплару — или је г. приказивач просто написао нешто, што нема ни у ових двадесет егвемплара, дакле неистину. ТегМит поп <1а1}иг! **) Што је код Јакшића (на 24 стр ) истакао.