Stražilovo

47

Но нека се и г. Недић теши, и његово ће се име дуго спомињати, јер када год професори српске омладине буду помињали ону врсту критике, коју је г. Недић описао на 12, где спомиње критику »по приватноме карактеру и по политичкоме раду и убеђењима« и 7 страни (коју смо већ спомињали) ове књиге, они ће увек показивати на критику г. Недића, као на класичан пример те врсте »критике«. »На овај начин критиковања — приметио је један критичар — могло би се доказати, да ни Гете ни Шекспир нису били песници«, но тај

би доказ био само привидан. Међу тим би факат био само то, да би се критичар показао у свој наготи својих личних антипатија, свога политичког фанатизма, провиндијалног антагонизма и »зависти незнатнијег писца«, коју и г. Недић спомиње на 12 стр. своје књиге. И тако нам ни после ове критике не остаје друго, до-ли да се заједно с г. Недићем тешимо, да ће једном ваљда и »српски лиричари наћи спремне и достојне (а ми ћемо додати и: објективне) критичаре« (стр. 19). Вранислав Станојевић 1в се)

КЊИЖЕБНЕ БЕЛЕШКЕ -|- Прослава о четиристогодишњици прве штампарије на југу словенском изазвала је неколико само радња. Оно, што је у нашој литератури изишло, приказали смо нашим читаоцима раније; сада им јављамо, да је у Казану том приликом изишла броширица некога Царевскога „По ловоду славлнскаго празднества вт, Черногорш (400-л1име прав. елав. Кирилл. киигопечатанга)" . Стаје 30 копјека. Сем тога, излази кроз који дан о Октоиху 1493 радња проФ. Јагића у „Споменику бечке академије", О том најзнатиијем раду ириликом прославе биће више речи, када изиде. -|- Из „Просветнога Гласника" (св. 10 за прошлу годину) штампана је посебице и расправица М. Вукићевића „ Школе и школовање за време нрвог устанка (1804—1813/'. Београдски листови јављају, да је 27 дец. пр. год. умро у Тиролској проФ.' В. Карић, писац „Србије". □ „Из књига а 9 тако се зовее једна књижица од тридесет страница, у којој је Драгутин) II. Ј(апчевић) „читајући ваљана дела ориђинална и преведена, одушевљавајући се озбиљним мислима изнетим у њима, скупио и забележио поједине ставове уносећи их у једру свешчицу сашивене артије" — из које је изашла ова књижица. Поред ове збирке изађе почетком осамдесетих година још једна слична овој, коју је сакупио С(ветозар( П. Ј(аношевић). Овзкве су књижице ретке у нас, док их странци броје на стотине. 1 1итањем једрих мисли разних писаца, можда ће српских читалац биће подстакнут да озбиљније размишља о многим научним, књижевним и друштвеним питањима, а тиме ће се заинтересовати и за дела истих иисаца. [Ј У Софији је почео излазити крајем прошле године „Бплгарски иреглед ", лист за науку, књижевност и друпггвени живот. Издаје га друштво „Обгц! труд" На њему раде све млађе енаге, међу којимз налазимо на Мини,еса 9 младог економисту и проФесора њихова вишег училишта, који је сарадник неколиких Француских и немачких економских листова. — Вугап^твсће 2ег1збсћг1Л међу ВЉНо§тар1п8еће N0Игеп ип<1 к1етеге МЈићеПип^еп доноси из иера славнога

Крумбахера приказ радова Тодора СтеФановића Виловскога. Приказани су ту: ХЈгзргип^ ипс! Ет^апДегип^* (1ег ^егћеп ипс1 Ви1§'агеп игн! (Ие егв^еп Ап^аеп^е 1ћгез 81:аа1зНсћеп ип(1 80с1а1еп Еећепз, даље: Сопз1запђ1поре1, (Не Мо(1ев1за(Н: с1ез М1ие1а11ег8, па: Е1пе Вугап1}1пегт аи^ (1ет (1еи1з8сћеп КоИ1^81:ћгопе и најпосле: Женски карактери у Старој Византији, које је из „Стражилова" прошле године прештампано у засебну књижицу Крумбахер се веома ласкаво изражава о радовима Т Ст. Виловскога и вели овако: Писац је себи узео за задатак да већу публику упозна са византиском прошлошћу и са прошлошћу српском и бугарском, која је с оном тесно скопчана, те у ту сврху говори о тим питањима на веома посећеним предавањима у бечком знанственом клубу и по дневним листовима. Горе наведене публикације, којих се садржај може видети из натписа, дају сјајну сведоџбу о његову дару и о томе, да ту литературу скроз познаје. Ие можемо довољно нагласити, колико наше студије требају таквих бораца и иосредника у ширим круговима и како смо им захвални на њихову раду. — У Москви је недавно у 84 години свога века умрла Каролина Јанихова, најстарија руска књижевница. Превела је много Шилерових дела на руски а Толстојевих на немачки. Поводом Јокајијева јубилеја донела је најновија свеска „1лЈ?е"-а (уо1. XVI. N0 728) две песме у славу Јокајији, кога „ГлГе" држи за највећега мађарског гшсца. Прву је песму спевала гђца Швајцерова, а другу под натписом „НаП Нип§;апа!" (Здр&во, Угарска!) гђа Елодија Л. Мијатовићка. Из песме се те јасно види, како гђа Мијатовићка познаје Угарску и симпатише с њом, и како уважава Јокајију. Песма је исаевана с ретком лакоћом, истинитим осећајем и правим песничким полетом. — У истој је свесци и превод Јокајијева „Месечара" (Тће МоопН&ћ1} ВотпагаћиНа^. „У1епас" јавља, да је познати гшсац Р. Пзаги прошле године штампао две своје радње „ Ј јп Ђа1т %Иа с 1е П97-1825 и и ,.ЈУ ит Ћадивгт аЂ отт гиге ^епеГо а заес. X из^ие ас1 ваес- XIV гттипев /иеггпР'. Обе су изишле у Паризу, а последња има 79 страна. Како би било, да се и о овима радњама проговори што у нас?