Stražilovo

34

Извадити нам ока обадва Да не гледамо белог дана већ. Стеван Ни тебе зар да више не гледам, Мој храбриоче, чврсти сгубе мој ? ! Зар да не читам више с чела твог Што не би рекла ни најтврђа реч ?! Зар поглед на те, на твој дични лик Да не диже ми више поноса, По крви што сам и ја Бранковић?! Одрекох се ја давно свега већ, Одучих се госиоства, сјаја, свег, Заборавих и све, што природа У обиљу нам царски дарује. Ја не знам више, шта је дубрава, Шта доља, шта ли брег, шта гај, шта луг! А како ли сам све уживао На бесну хату лова ловећи! Жалостило ме, кад се морадох Слободиних дивота манути, Ал помисао, да то захтева Од мене срећа доброг баба мог, Окрепила ме, снаге дала ми. Прегорех дом, прегорех бабајка, Прегорех мајку, сеју, Лазара, Нреболех рану, боле прекужих, Измирих се са судбом, знајући Да тако мора бити; уз то још И твој ме пример челичио свеђ. Твој ведри глед и јуначки ти ход Сачуво ме, да не очајавам. А шта ћу сад ?! — Шта скривисмо нас два И којим правом да нам одузму Дарбва свих најдрагоценији ? Живота ево! Не дам очију! Гргур Одупрети се сили не можеш Те мораш удар тај претрпети,

С тог буди јак и не дај душманом Ту сласт, да нађу нас малаксале. У књизи судбе Бранковићима Ваљда је и то записано где, Да зеница синова двојице За срећу дома мора згаснути. Па не видимо л' више часни лик Свог старог баба, чућемо бар реч, Којом ће синке благосиљати. Ја уверен сам, да ће слепе нас У завичај до баба пустити. Уштедети му не ће турски бес, Да поглед на нас њега не сатре! Стеван Ти мислиш тако? Е па добро, де! Ја по ту цену радо губим вид. Божанствени к'о што Искупилац На крсту вољно муке претрпи Рад спаса целог рода човечјег: Е тако ћемо и нас двојица Без роптања поднети страшни јад За спас и срећу родиоца свог. Гргур Већ мину рок! Џелата ево већ! Нокажи, брате, да си соко сив, Да ни од чег на свету не презаш ! Стеван Ој не брини се, јак је Стеван, јак . . . ГрГјјр Иа с Богом, дане! Стеван С Богом, светлости ! Ал здраво, бабо. Гргур Здраво, доме наш !*)

*) Овај су призор на овогодишњој светосавској гимназиској беседи приказали гимназисте Станко и Миленко Араницки. Јован Грчић

БЕСНА СИРОТИЊА

(Наставак)

III

:од Јесен ми посао удари готово са свим патраг. У варош дође неки похрваћен Немац, човек умешан и наметљив до зла бога. За своју фотографску радњу најмио је један од најлепших дућана на пијаци, одмах према цркви. Па како се само укусно и вештачки наместио, како упознавао, како препо-

ручивао, то је одиста било за причу! Наравно, тако радећи, лако му је било одвући муштерије п од мене и од сгарца, другог фотографа, који је имао пупу кућу чељади. Ирема томе није за мене требало много, да размишљам па да дођем до уверења, да ми ту нема дуга опстанка. А још кад сам чуо, да је тај дрски странац походио ирве куће у ва-