Stražilovo

35

роши, а многим виђеним особама подарио адбуме знаменитости највећих европских престоница, господину проти пак албум Јерусалима, на чисто сам био с тим, да ми се ваља час пре очистити из тог места. Сећам се, једног дана скобих се на улици са старцем. То нам је ваљда био први искрен и пријатељски сусрет, јер дотле један у другом гледасмо и неотнчно противника. Запитасмо се о послу, тек из навике, и ја му се пожалих, да апарате готово ни додирнуо нисам, од како нам дође тај немили гост, и да сам приморан у најкраћем времену да кренем даље. —- Хвала милостивом Богу — рече ми ои, смешкајући се пакосно — ни мени за сад не иде баш никако, али се надам у име божје да да ће скоро добро поћи ... Не селим се ја одавде, младићу мој, па да нет милијона таквих Чивута доћу овамо! . . . Педнаест година, Богу хвала, ја живим овде и многе сам исиратио, па ћу зар дочекати, да и тог Чивутина испратим одавде, а можда и коју крајцару на нутни трошак да му пружим . . . Пламтео је грешни Анта Мува (т. ј. он се унраво звао Антон Моуха, али су га овако ирекрстили још првих дана из доласку из Чешке.) Ја приметих да дошљак није Чивутин него Немац, а Мува тек тада плану, разрогачи своје старе помућене очи, искези проређене жуте зубе и сав се у телу затресе. •— Знам ја те Немце добро! . . . Нико њих боље не зна него ја . . . Гледам га само ономад: узео гарнизонара под руку па се тако шећу по чаршији . . . Велик господин, знаш, па су ту и рукавице, и цилиндар, и свака згода ... Тако ми Бога, згадило ми се, и да ми није жао овако стар ићи у апс, баш би га једном слатко ошамарио . . . Ја се засмејах детињастој пакосги старчевој, а он још и више плану па настави: — Није то смешно! Тако је са свим . . . Ето, јуче и ономад снимио је град и цркву, па ће и то ваљда поклањати . . . Шта значи то? Зар ни хлеба да не једемо?! Дарнуше ме последње речи старчеве, дубоко ме трону суза, која му се у том тренутку засија у оку. Односи моји према мојим кућанима остали су још онакви исти Стара госпа је већ поодавно прездравила.

Млада удовица је постала потпуно предметом моје неизмерне љубави, а указивала ми је толико паасње и нежности, да већ нисам чисто знао куд да се девам од превелике среће. У моме наручју одмараше се почешће, и ја сумњам да јој је и једна тачкица на лицу остала а да је нисам пољубио бар сто пута. Беспослен и злурад варошки свет, знам, говорио је свашта о тим нашим односима, али ја сам се из дубине душе гнушао тих нискости, јер моја љубав беше узвишена, чиста и светла као сунце . . . Потпуно измирен с мишљу, да се испред тако опасна конкурента, као што је мој нови колега, морам уклонити, ја сам био прегао да и питање моје брачне среће изведем па чисто. Једног дана по по дее спремим се да свечано приступим томе великом задатку. Умолим стару госпођу да дође до мене у собу на мало разговора и она ми се обећа да ће доћи. Очекивао сам је нодуже. Али што сам више чекао, све ме је то више почела обузимати некаква хладна и језива слутња. У један мах чујем некакву неразумљиву ларму код њих. Напрегнем слух, али нисам могао ништа јасно разазнати. Најзад ето гошће. Уђе у собу, и не куцнувши претходно на врата. По свему се видело, да је била узнемирена и љутита, али је то врло вешто нрикривала. Нонудим јој столицу па се и сам недалеко од ње снустим на другу Знајући да страсно пуши, понудих јој готових цигара, које сам нарочиго фине спремио за тај случај. Она узе, задимани и поче разговор о времену и непослушној деци. — Данашња младеж — говораше сухим тоном међу осталим, при том одбијајући дим за димом —• страшно се изопачила. Знам, кад сам ја била дете, поговора није смело бити нред старијим. И сам сам то одобрио, потврђујући да је и за време мога детињства било друкче. За тим је настао разговор о којечему другом. Није могла да ме упита зашто сам је позвао, а ја чисто нисам смео да ночнем. Тако је разговор текао бесмислено за неко време, па смо најзад и заћутали. У забуни ја је понудих још једном цигаром. Она не узе нити рече за што, него ће рећи са свим хиз небуха: — Ви сте ме позвали, али ми још не кажете за што . . . *