Stražilovo, 16. 01. 1894., S. 5

ВЕЧИТИ МУЖ

П1' ИПОВЕТКА Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ ПРЕВЕО МИДИВОЈ МАКСИМОВИ6. (Наставак)

III Павле Павловик Трусоцки Онај се чисто скаменио на свом месту. Обојица стојаху један према другом на прагу и обојица гледаху укочено један другом у очи. Тако прође неколико тренутака и на једаред — упозна Вељчањинов свога госта! У исти мах је и госту било јасно, да га је Вељчавинов познао: то му је синуло у очима. За тренут ока цело његово лице као да се растопило у преслатку осмеху. — Ја, по свој ирилици, имам част говорити са Аљексјејем Ивановићем? — скоро испева он врло нежним гласом, који је до комизма био у противности са приликама, у којима су се обојица налазили. — А јесте ли ви Павле Павловић ТрусоцкиУ — рече на послетку и Вељчањинов са забринутим лицем. — Ја сам био познат с вама нре девет година у Т., — и ако се само добро изволите мене сећати - били смо познати поближе, били смо пријатељи. — Дакако. . . узмимо да је тако .. . али — сад је три сата, а ви сте целих десет минута пробали, да ли је код мене забрављено или не .. . — Три сата! викну гост, вадећи сат у чуду, заиста три! Опростите, Аљексјеју Ивановићу. ја сам то требао узети у обзир пре но што сам дошао; чисто ме је стид. Доћи ћу и објаснићу ствар кроз који дан, а сад .. . — Нема ништа! Ако већ има шта за објашњаиање, онда, ако је по вољи, одмах, овај час! прекиде га Вељчањинов, — изволите овако, преко прага па у собе. — Та ето, ви сте и сами били у намери да уђете унутра; нисте тек дошли само ради тога да пробате браве . .. Био је узбуђен а у исти мах некако и разочаран; осећао је да није у стању да се разабере. Чак се и застидео: ни тајне, ни опасности — ништа не остаде од целе фантасмагорије; нојавила се само глупа фигура некаквог Павла Павловића. Но, у осталом, ипак није веровао, да је све то нешто просто и обично; као кроз маглу је нешто наслућивао и бојао се. Посадивши госта на столицу седне нестрпљиво иа свој кревет, на један корак од столице, нагне се напред, подбочи се лактовима о своја колена и са раздраженошћу очекиваше да носетилац

почне говорити. Жељно га посматраше и опомињаше се појединих догађаја. Но чудновато: гост је ћутао и, као што се чинило, није ни појма имао о том, да му је „дужност" одмах говорити, него, на против, посматрао је домаћииа неким нуним очекивања погледом. Могуће да се просто преплашио, осећајући с почетка извесну незгодност свога положаја, као миш у мишоловци; али Вељчањинову беше већ дошло до грла, па се издера на њ: — Па нгга је сад? Ја мислим да писте тек и ви фантазија или сан! Да вам се није можда прохтело да играте мртваца, шта ли ? Говорите, баћушка! Госг се зашевељи, насмеши се и поче опрезно: — Колико видим, вас је, пре свега, тако рећи, норазило то, што сам ја дошао у ово доба и •— у тако особеним приликама... Тако да, сећајући се свега што је било некад, а после и како смо се растали — мени је чак и сад чудновато .. . А у осталом, ја нисам ни имао намеру посетити вас, па и ако је испало овако, —• то је било случајно ... —• Како случајно! Та ја сам вас видео с прозора, како сте на прстима претрчали преко сокака! — А, дакле сте видели! — Е па вама је онда, тако рећи, све то боље познато него мени! Али ја вас само раздражујем ... Ево у чему је: ја сам стигао овамо има већ три недеље, а дошао сам својим послом ... Ја сам, као што знате, Павле Иавловић 'Грусоцки, што сте већ и ви сами признали. Што се тиче мога посла овде, то вам имам рећи, да радим да будем премештен у другу губернију, у другу службу и на место са знатним повишењем ... Но, у осталом, све то није то!.. . Главно се, ако изволите, састоји у том, да се ја овуда мотам, ево већ трећа недеља и као да баш ја сам хотимице отежем своју сгвар, то јест, што се тиче премештаја, и право да кажем, кад би и испало, то бих ја, на прилику, и заборавио, да ми је одобрено, и не бих отишао из Петрограда у овом мом стању. Мотам се, као да сам некако изгубио свој пут, па се чисто радујем, што сам га изгубио — у овом мом стању!... — У каквом то стању ? обрецну се Вељчањинов намргођен. Гост подигне на њега очи, подигне шешир и достојанствено покаже на креп. — Ево у каквом стању! Вељчањинов тупо гледаше час у крен, час у