Stražilovo

37

ВЕЧИТИ МУЖ

П1' ИПОВЕТКА Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ ПРЕВЕО МИДИВОЈ МАКСИМОВИ6. (Наставак)

III Павле Павловик Трусоцки Онај се чисто скаменио на свом месту. Обојица стојаху један према другом на прагу и обојица гледаху укочено један другом у очи. Тако прође неколико тренутака и на једаред — упозна Вељчањинов свога госта! У исти мах је и госту било јасно, да га је Вељчавинов познао: то му је синуло у очима. За тренут ока цело његово лице као да се растопило у преслатку осмеху. — Ја, по свој ирилици, имам част говорити са Аљексјејем Ивановићем? — скоро испева он врло нежним гласом, који је до комизма био у противности са приликама, у којима су се обојица налазили. — А јесте ли ви Павле Павловић ТрусоцкиУ — рече на послетку и Вељчањинов са забринутим лицем. — Ја сам био познат с вама нре девет година у Т., — и ако се само добро изволите мене сећати - били смо познати поближе, били смо пријатељи. — Дакако. . . узмимо да је тако .. . али — сад је три сата, а ви сте целих десет минута пробали, да ли је код мене забрављено или не .. . — Три сата! викну гост, вадећи сат у чуду, заиста три! Опростите, Аљексјеју Ивановићу. ја сам то требао узети у обзир пре но што сам дошао; чисто ме је стид. Доћи ћу и објаснићу ствар кроз који дан, а сад .. . — Нема ништа! Ако већ има шта за објашњаиање, онда, ако је по вољи, одмах, овај час! прекиде га Вељчањинов, — изволите овако, преко прага па у собе. — Та ето, ви сте и сами били у намери да уђете унутра; нисте тек дошли само ради тога да пробате браве . .. Био је узбуђен а у исти мах некако и разочаран; осећао је да није у стању да се разабере. Чак се и застидео: ни тајне, ни опасности — ништа не остаде од целе фантасмагорије; нојавила се само глупа фигура некаквог Павла Павловића. Но, у осталом, ипак није веровао, да је све то нешто просто и обично; као кроз маглу је нешто наслућивао и бојао се. Посадивши госта на столицу седне нестрпљиво иа свој кревет, на један корак од столице, нагне се напред, подбочи се лактовима о своја колена и са раздраженошћу очекиваше да носетилац

почне говорити. Жељно га посматраше и опомињаше се појединих догађаја. Но чудновато: гост је ћутао и, као што се чинило, није ни појма имао о том, да му је „дужност" одмах говорити, него, на против, посматрао је домаћииа неким нуним очекивања погледом. Могуће да се просто преплашио, осећајући с почетка извесну незгодност свога положаја, као миш у мишоловци; али Вељчањинову беше већ дошло до грла, па се издера на њ: — Па нгга је сад? Ја мислим да писте тек и ви фантазија или сан! Да вам се није можда прохтело да играте мртваца, шта ли ? Говорите, баћушка! Госг се зашевељи, насмеши се и поче опрезно: — Колико видим, вас је, пре свега, тако рећи, норазило то, што сам ја дошао у ово доба и •— у тако особеним приликама... Тако да, сећајући се свега што је било некад, а после и како смо се растали — мени је чак и сад чудновато .. . А у осталом, ја нисам ни имао намеру посетити вас, па и ако је испало овако, —• то је било случајно ... —• Како случајно! Та ја сам вас видео с прозора, како сте на прстима претрчали преко сокака! — А, дакле сте видели! — Е па вама је онда, тако рећи, све то боље познато него мени! Али ја вас само раздражујем ... Ево у чему је: ја сам стигао овамо има већ три недеље, а дошао сам својим послом ... Ја сам, као што знате, Павле Иавловић 'Грусоцки, што сте већ и ви сами признали. Што се тиче мога посла овде, то вам имам рећи, да радим да будем премештен у другу губернију, у другу службу и на место са знатним повишењем ... Но, у осталом, све то није то!.. . Главно се, ако изволите, састоји у том, да се ја овуда мотам, ево већ трећа недеља и као да баш ја сам хотимице отежем своју сгвар, то јест, што се тиче премештаја, и право да кажем, кад би и испало, то бих ја, на прилику, и заборавио, да ми је одобрено, и не бих отишао из Петрограда у овом мом стању. Мотам се, као да сам некако изгубио свој пут, па се чисто радујем, што сам га изгубио — у овом мом стању!... — У каквом то стању ? обрецну се Вељчањинов намргођен. Гост подигне на њега очи, подигне шешир и достојанствено покаже на креп. — Ево у каквом стању! Вељчањинов тупо гледаше час у крен, час у