Stražilovo

ства државног па препирке о престо, страначке борбе појединих кнежева и зачетак праве средњевековне борбе песнидом земљу доведоше до потпуна расула. Неприметно изгуби Србија Београд и Мачву. Краљ Лазар, последњи српски краљ, хтеде барем по имену српској круни да одржи Београд и сремску земљу с оне стране Саве тим, што кћер своју даде за бана од Мачве, Николу Горанског. Но какву је важност могао имати Београд у таквим политичким приликама? Је ли дакле чудо, што су северне нровинције Србије остављене биле саме себи и бризи свагдашњих намесника те су погранични градови на Дунаву стали опадати и пропадати? Врло брзо, по што је пала независност Србије, потпадоше дунавске провинције под Угарску, но она се у овај мах слабо бринула за њих. Тајовит се неки мир

расуо но полаопалим зидовима и кулама Београда. Буре као да се набеснеле, борбе народа као да су престале. Београд и стари римски ратни друм као да су живели само још од успомене на крваве бојеве, на страхоте монголске најезде и на голему вреву крсташких чета, које су јездиле у свету земљу. Па ипак тај мир није био мир мртвачки, крај бурну животу! Био је то мир пред велику буру, која је с елементарном снагом с истока добрујивала. У сад започетој страшној борби, у којој је хришћанстно најзад подлегло османлиству, суђено би Београду да као последњи бранич јевропске цивилизације, као последње прибежиште крста добије ненаслућену важност и да лисгове историје човечанства испуни гласом о славним делима неустрашивих јунака и чврстих у вери хришћанских чета. ке ее.) Т. Ст. Впловски

1ЊИЖ1ВН0СТ НЕМЦИ И ФРАНЦУЗИ СНаставак)

Човек се мора дивити, како је то да су Немци код толиких напора могли да остану пеепретни и троми. Пре но што ће да ступе у варварску, мистичну и збуњену перијоду средњега века, они нису имали каде да се користе оним грчко-латинским васпитањем, које су Римљани распрострли у свету; ето велике чињенице, којом се објашњава, зашто је Немачка иогала развитком, који је сасвим противан француском. Нагони француске пасмине канда су престизавали утицај Рима, јер после два века за освојењем били су заборавили свој језик и очаравали су своје победиоце речитошћу својих витија и елеганцијом својих учених људи. ђермапи на против видели су Римљане само из далека. Па и они, који су могли да се утанчају у додиру с њима, на границама или у војскама, већином су помагали да се образује војничка аристократија у латинским земљама. И заиста Немци нису знали за древност, пего тек о ренесанси, па и тада су је познали само учењаци и виши сталежи. Народ оста предан незнању. Замислите два детета, од којих се једно још од мале малоће васпитава у школи, у ва-

роши, а друго се све до момашгва врзе по шуми и онда скоро на јуриш дође на свенаучиште. Код свега натчовечанска напора овај други, који је дошао у годипама, у којима се дух развија још, али се не преображава, увек ће показивати неку празнину; он ће морати хтети тамо, где онај први само треба да се пусти; он дабогме никад не ће бити уметнички. Отуда долази то, да код свију њихових претензија и педантизма Немци никад нису схватили дух грчко-латински. Овај дивни дух, који присиљава сваког појединца да усвоји извесне опште мисли и обичаје, који подиже средњу руку, дајући јој учешћа у величини укупности, који дисциплинује ориђипалносг, уводи је у општи нокрет, приморава је тако, да се отвори другима и твори је у истину корисном свему, у чем она учествује — тај дух није никад у пуном смислу речи испупио Немца. Само његови изображени људи могу да га схвате; а Француз је по рођењу онај фини и деликатни створ, који би Немац хтео трудом да постане. Ако Немци пикад нису знали да се прилагоде творилу латинских држава, да ли су барем знали да себи створе ориђинално друштво? Нису. Њихова ориђиналност састоји се управо