Stražilovo

93

у непобедном нагону, који их тера из друштвених правила; у сваком од њих увек има једап индивидуум, који одржава своју независност према друштву. Како да се сложи ова чињеница са оном љубављу према дисциплини и с оним иоштовањем према реду, које су тако хвалили'? То је са свим просто: та љубав према запту, то поштовање реда не да би противни били њиховој ипдивидуалистичној природи, него су и неиосредна последица њена. Ови Ка^игктсЈег збиља обично не примају кобности своје пасмине; исто се тако опазило, да дивљаци не да би се задовољили оним природним стањем, због кога им Русо завиди, него показују ванредну наклоност да приме све, што могу, од француских обичаја, па и француске пороке. И тако Тевтони и кад ироклињу Велше, што више могу мајмунишу их; већипа их је и против воље независна, непотчињена. Али ма шта радили, њихов темперамент дучи се од »културе«, и управо за то су они осуђени на вечити напор, на потанку уредност у вршењу свију послова. Њима је забрањено да што у пола знају; ако нису све предвидели, они не виде ништа, но ипак при најмањој небрижљивости показује се њихова урођена неподобност у ужасним неспретностима. II Али оставимо њихов друштвени живот и погледајмо им приватни живот, који је скоро једини предмет књижевности; овде тријумфује индивидуализам њихове пасмине, иа мислили они, осећали или радили. Својим нагоном Немац је наклоњен да мисли за себе и да из себе све вади. Не што би се он обично тиме задовољио: нико није већи љубитељ општих реченица и нико их не казује са свечанијим уверењем. Али је и ту напор залудан. Невештина и иеобичност изражавања показују, да му ум није створен да у бесконачност варијира примљене мисли, да савршено изрази оно, што човечанство мисли у датоме часу, него да истражује сам и да у напред мисли, што ће људи мислити. Дух му је дух из основа (^гипсШсћ); он је подобан да продире само до основа ствари, па ма каткад тамо и остао. Широк и спор, овај дух није подобан за оне просте закључке, који су у исти мах француска сила и француска слабост. Сваколика

стварност огледа се у црпој клети овог великога мозга, немилосрдно потпунога, немилосрдно збуњенога. Он нема као Французи, оштри ноглед ђенерала, спојен са даром, да не види изузетак: тога својства, које, добро уређено и мудро сузбијано, твори тајну француске уметничке и књижевне величине, тога својства у њега нема никако. Чим се латио какве ствари, он се изгуби у чрезмерности чињеница, као у каквој прашуми. Залуду су ту удобне теорије, које су замиитљене пре њега; како не може да споји јасност с исгином, како пема срећу израза, који, очаравајући укус, лакгпе задобија ум, он не може да схвати истипу, ако јој не ће у исти мах схватити противносг; ниансе, које сметају, не ће да ишчезну; увек види велику сгварност преко .начела, која се он усудио да постави; види мутно, јер види све, Кад после дуга истраживања општа која мисао хоће да клија, то је само неопредељени подбел одељен од свитања. ГЈа и кад је нронашао плодотворно начело, он га види само закрчено противним примедбама, и он га износи само начичкано безбројним ограничењима, у гусгој помрчини. И тако се често дешава, да не може да саопшти истину, до које је дошао. Кад је мислио о себи, он је мислио само за себе. Сведен на незахвалну улогу претечину, то је Кристофор Колумб, који каткад пронађе нов свет, али га не позна. Овај ум, таман због пространости своје и што хоће да је разговетан, морао је произвести према себи и језик. Хвала механизму састављених речи, језик множи и иде на руку неологизмима; његов склоп, остављајући суд до краја реченице, уснорава ход духа и гони га да мисли тромо, споро, непресгано. У место да пусти речи да оне мисле ноловину и често и три четвртине мисли, Немац тражи оно, што ће да каже, у часу кад то говори. Уметака, парентеза има тма божја у реченици, те нам најпосле скрију језгру. Свака је мисао као слика велика дрвета, које пушта гране на све стране; сликар није заборавио на стабло и на главне гране, али их ми више не видимо, јер толико су се дали у посао, да их заклоне безбројним гранчицама. Све је ту: за то се ништа не види. III Још већма, него мисао, у Германаца је чуство лично, тако да се каткад не може да саопшти.