Stražilovo

111

У кући њених родитеља скупљало се све, што се истицало духом, лепотом и талентима. Делфина, којој је жалосна, драматска историја њена живота дала неки особен чар, обраћала је на себе ошпту пажњу. Била је то жена, која је одлучно владала својом околином, и не може се човек чудити, што је лепа распуштеница наскоро имала читаво јато обожавалаца. Било је међу њима и кнежева, краљевских сродника, а и уметника светскога гласа. Тако ју је затекао Красински у зиму од 1838 на 1839, кад је после љутих бура своје пожалосне младости дошао био у Напуљ. То вам је била фантастична, неспокојна нарав, навикла, да свет гледа кроз стакло величало. Песник, који није умео да се сиђе са котурна пророчких снова до прага свакидашњег живота, који је у свему тражио романтичних ситуација и замршаја, чак и онде, где их није могао наћи; дух, напојен из пехара наЈ јачих утецаја, а све једнако чезне за новим и још снажнијим. Чедо романтике, дочарава око себе особит неки свет, идејалан, сам у том извештаченом, илузијама отканом животу господска и скроз и скроз песничка прилика. Делфина је о читаво небо стојала под њим па ипак је изгледало као да му је у многом погледу душевно сродна. Њено достојанствено, небески лепо лице било је надахнуто тугом. Тугу ту можда она није тако дубоко осећала, можда је атмосфера Бајрнових јунакиња на њу већма утецала, него неудаћа њена живота. Толико стоји, да је била сентиментална а хтела да буде интересантна. Кокета у пуном смислу те речи,- кокета, код које је увек фантазија више одсуђивала него срце. Али је у њену карактеру било понешто и племенитих црта. Како је била одушевљена за све, што је леио и величанствено, умела је да буде пожртвовна и бар у неким тренуцима искрена. Први утисци, које је Делфина изазвала у песниковој души, били су неповољни. ЕБегову отвореном карактеру није се свиђала површна по изгледу свакако сјајна околина, у којој се она тако радо бавила, и живот, који је она проводила. У писму свом пријатељу грофу Солтану спомиње то тако оштро и тако безобзирно, да се његове речи не могу опетовати. Но наскоро се све променило. Неоспорни чар њена бића није допустио да Красински остане хладан. С поља се то очитовало тим, што се њих двоје сваком приликом љуто завађали и једно дру-

гом говорили много непријатних ствари. Тек кад је Делфина увидела, да њен противник не ће пред њом савити горду своју главу, променила је начин те почела бити срдачнија. Красински тако исто. „Па сад ми" — признаје песник у једном од својих писама — „прича вечерима радосно и тужно о свом моралном живогу а ја је слушам и по кад кад је тешим." Постала му је симнатична, јер је из њених речи опазио, да је несрећна, да јој је живот промашен, а из симпатије се често развије интимнији осећај. А придошло је још нешто друго. Песник се поболео а Делфина га је дворила са одиста сестринском љубављу. Од захвалности до љубави био је још само један корак а њена бајна лепота и умилност целог њена бића допринеле су остало. Ипак сматра Красински све то, још фебруара 1839, као просту милост. Но та је милост расла, док се у марту није створила нај јача и најснажнија страст, коју је само могло запатити срце писца „Небожанствене Комедије". 0 томе пише сам свом прија^ељу Солтану: „Једва могу да пишем . . . Све ми се мисли побркале, ја сам као слеп и збуњен. Молим те, немој ме осуђивати, него ме сажаљавај — јер ти зиаш, да је љубим искрено и на веке. Моје заблуде и моја махнитост нека не одврате твоје срце од мене: не могу ти ни онако ништа одузети од моје душе и од мога пријатељства. Та ти и сам знаш, да има тако силовитих, тако неодољивих осећаја, да је ум према њима обично само насмејан пеливан, а не лечник, који помаже. А у такву сам стању ја сад. Како је дотле дошло, како сам се отимао, како сам мало по мало подлегао том фаталитету, како сам се сам са собом борио — то нека остане знано само мени и Богу." То је било прво а и последње признање Красинскога, да љуби Делфину. Од тада често до душе у писмима својим пријатељима спомиње њу, но никад њењу љубав. То ћутање је карактеристично, јер се односи на његово дописивање с Едвардом Јероминским, са којим је у оно време живео у најповерљивијем пријатељском одношају. Најбољи је то доказ, како је дубока корена ухватила његова љубав. Она је задрмала најнежније жице његова срца, она је овладала целом његовом душом — а у таквим тренуцима није могла искрена друга наћи његова племенита нежна душа.

(Свршиће се)