Stražilovo

101

»Та нема ту лакше, господине!« »Ма ви сте обојица овдашњи грађани —« | »Па још комшије с њивама, господине!« »У толико више треба да се измирите, па да живите у љубави.« »Јес' чуо, Јоване!« прискочи Шваба. »Хоћеш ми платити литру вина?« »Та платићу ти и две, само ме се окани!« »Гилт; дај руку! . . . Тако ! Алзо, сад с Богом, господине!« Ови из собе, а улети жена ћире чизмара, сва разбарушена и уплакана. Сусретох је с питањем: »Шта је опет?« А она из свега грла: »Ил' ме развенчајте или ме убите, господине! Ја то не могу више подносити! Бадава се он заклињао, ту пред вама, пре осам дана, да ће бити мир Знала сам ја, да ће он опет старим трагом, чим окуси кап вина. Ето, од зоре ме је већ три пут истукао. Сву ме је испребијао! Па ми још прети, да ће ми сикиром на прагу одсећи главу. А је ли право, да ја овако млада ногинем од хуље?« У то се отворише врата, а зачу се, још с поља писак ћире чизмара: »Није истина, господине! Не верујте јој! Лаже несрећа! Нисам је се ни прстом дотакнуо!« »А што ми је коса рашчупана? А од чега су ове модрице по рукама? А од куд ми ове чворуге по глави?« »А што ногледаш на ковача?« »Тако тебе Бог погледао!« »А што се надвирује он преко моје тарабе?« «Надвируј се и ти преко његове!« »А што си побегла сад од куће?« »Нобегла сам од твојих батина. Побегла сам, што не ћу да живим више с тобом, па сам дошла овамо да кажем, да ме не гониш више с полицијом натраг.« »Окани се ти ковача, па ће бити мир.« »Окани се ти пића, а памет у главу, па ће онда биги мир!« »Но — сад је већ доста!» прекинем ја. »Колико ја вас обоје познајем, ви сте, мајсторице, одрешена језика; а ви сте, мајстор-ћиро, рђаве нарави у пићу.« »Тако је, господине. Са свим је тако!« потврди ћира. »Што не ћутиш, кад господин говори!«

»Та шта се ти плећеш у то!« »Мир, ћиро! Ја имам реч.» »Само ви говорите, господине. Слушам ја све што ви кажете.« »Мени се чини, мајстор-ћиро, да вас само онда вређа одрешеност језика у ваше жене, кад сте — ђорнути.« »Тако је, господине!« »Е, па кад је тако, онда је томе лако помоћи, па да не буде никада. кавге међу вама.« »Реците, господине, овако вас молим, реците — како?« »Немојте се опијати!« »И ја му то велим; али хуља —« »Жено! . . . Пис, кад господин говори!« »Видите, ћиро, ви сте вредан, радин човек. Кад сте трезни — никада никакве тужбе на вас. А кад се опијете, онда починиге триста чуда у својој сопственој кући. Испребијате своју жепу. којој сте се пред олтаром заклели да ћете је до гроба хранити и од зла бранити. Та то је пред Богом гријота, а пред људима срамота! Оставите се без трага тога несретног гшћа, кад знате, да вас на зло наводи! Ја сам, ево овде, имао с вама већ толико пута посла, па никад вас не видех трезна, као, ето, ни данас « »Господине! Очи ми : испале, ако сам ја данас и видео капи вина или ракије, а камо ли окусио!« прекиде ме ћира кроз плач. »Та, ето, удара из вас као из пецаре!« »То је, молим, још од ноћас.« »Па то ноћашње нека буде последње.« »Та не ћу га пити више, ма потоком текло крај мене!« »Држим вас за реч, ћиро!« нрихватим ја брже боље, па му онда још попретим: »Али ако још један пут чујем да сте се опили, знајте, да ћу вас с места дати затворити. А сад идиге лепо кући, па заборавите све оно, што је до сад било.« »Добро, господине!« на то ће мајсторица. »Али запамти, ћиро, још и ово, што ћу ти ја рећи. Ако још један пут подигнеш руку на мене, знај, да ћу ти оба ока ископати. Не ћу више бити луда као до сад, него ћу те по по главе ма чим, што ми пре до руке дође. Па онда нека буде: око за око, глава за главу!« »А језик за зубе!« Још ово двоје и не изиђоше, кад утрча једно трговачко шегрче, задувано, ус плахи рено, па стаде преда ме: