Stražilovo

103

замишљен; његове немирне мисли заустављаху се сваки час на другом предмету, али беше још увек незадовољан, још увек не могаше да нађе, шта му беше потребно. „Мени је потребан тај човек!" — одлучи на послетку. — Треба пре свега њега искушати, и онда се одлучивати. Ту је по среди — двобој!" Вративши се у седам сати кући, није затекао Павла Павловића; то га испрва зачуди, за тим се и ражљути, а на послетку га обузе као нека чама. Почео се већ и прибојавати: „Бог зна, како ће се све то свршити!" понављао је, час ходајући по соби, час изваљен на дивану, а непрестано је погледао на сат. На послетку, већ око девет сата, појави се и Павле Павловић. „Ако овај човек има намеру да ме изиграва, онда му је за овај мах потпуно испало за руком да ме насади, тако сам силно растројен и узнемирен" — помисли Вељчањинов, на једаред потпуно ободрен и развесељен. На громко и весело питање: — за што је тако касно дошао — Павле Павловић се усиљено осмехну и са свим слободно, не као прошле ноћи, седне и некако небрежно баци свој шегаир са крепом на другу столиду. Вељчањинову одмах паде у очи та слобода у кретању и узе то на знање. Мирно и без излишних речи, без пређашње узбуђености, као да даје неки извештај, исприча, како је одвео Лизу, како су је лепо примили, како ће то за њу бити корисно, и, мало по мало, чисто заборавивши Лизу сведе неприметно говор на саме Погорељцеве, то јест, како су то мили људи, како је с њима одавно познат, како је ваљан а чак и упливан човек Погорељцев и тако даље. Павле Павловић слушаше расејано, и само би изретка испод ока са пакосним и лукавим осмехом погледао на приповедача. — Ви сте жива ватра од човека! — промрмља са неким особито ружним осмехом. — А ви сте опет данас некако зли! — опази оштро Вељчањинов. — А што да не будем зао, као и сви остали! — викну на једаред Павле Павловић као одапета пушка и скочи са столице; баш као да је само на те речи и чекао. — То вам нико не брани — подсмехну се Вељчањинов — ја сам само помислио, да вам се није штогод догодило. — И јесте ми се догодило — ускликну онај, чисто хвастајући се, што се догодило. — А шта, ако смем молити? Павле Павловић поћута неко време: — Та иа ето наш Степан Михајловић постао

читав особењак. . . Багаутов, један од највиђенијих петроградских младих људи, из виших кругова . .. — Није вас ваљда опет хтео да прими, шта ли ? — Не, не, управо баш овај пут су ме примили, први пут су ми допустили, и црте његова лица сам сагледао ... само што беше већ покојни!... — Шта-а-а! Багаутов умро ? — страшно се зачуди Вељчањинов, и ако му изгледаше, да ту нема ничему да се чуди. — Јесте, он ! Верни и шестгодигањи пријатељ! Још јуче, бага око по дне је умро, а ја нисам ни знао! Можда сам баш у онај мах био тамо, да питам за задравље. Сутра ће га сахранити већ је положен и у сандук. Сандук је обложен кадивом масакове боје, позаменти су златни. .. умро је од живчане грознице. Допустише ми, допустише ми да сагледам црте. лица његова! При уласку рекох, да сам му био некад присни пријатељ, па ми допустише. Па шта је сад изволео учинити од мене, тај присни, гаестгодигањи пријатељ — питам ја вас? Ја сам можда једино ради њега и догаао у Иетроград. — Иа за што се сад срдите на њега? — засмеја се Вељчањинов. •—• Није ваљда хотимице умро! — Ја то говорим од жалости и туге; беше то драгоцен мој пријатељ; ево видите шта је он значио за мене, господине мој. И Павле Павловић на једаред, са свим изненада, начини двама прстима два рога врх свога ћелавога чела и поче хихикати. Седео је тако с роговима, хихичући цело пола минуте и гледајући са некаквом отровном бруталношћу Вељчањинову у очи. Вељчањинов се пренеразио, као да му је изигала пред очи каква аветиња. Али то пренеражење је трајало само који тренутак, јер се одмах појавио на његовим уснама опет подсмегаљив и до дрскости миран осмех. — А гата би то имало да значи ? — запита немарно и развлачећи речи. — То значи рогове! •— одсече Павле Навловић, скидајући прсте са чела. — То јест ... ваше рогове? — Моје рођене и благоприобретене! — страшно гадно се искези Павле Павловић. Обојица заћуташе. — Богме сте ви храбар човек! — проговори Вељчањинов. — Мислите за то, што сам вам рогове показао ? Али знате шта, Алексјеју Ивановићу, боље да махнемо то, па да ме мало почастите! Та гостио сам и ја вас у Т. целе године и то сваки боговетни