Stražilovo

138

Павле Павловић поћути мало, па ће тек онда једва чујним гласом: — Сен! — Шта, каква сен? — Тамо, на вратима у оној соби ! као да сам видео сен. — Чију сен? запита Вељчањинов. — Наталије Васиљевне. Вељчањинов се усправи и погледа кроз предсобље у ону собу, од које су врата свагда била отворена. Тамо на прозорима није било гардина, већ само завесе, те је у соби било много светлије. — У оној соби нема ничега, него сте ви пијани. Лезите! — рекне Вељчањинов, легне и покрије се јорганом. Павловић не рече ни речи и такођер легне. — А пре никад нисте виђали сени? запита на једаред Вељчањииов, кад је већ било прошло десет минути. -— Једанпут као да сам видео, одговори Павле Навловић тихо, такођер после кратке почивке. За тим опет настане ћутање. Вељчањинов не би могао на сигурно казати, да ли је спавао или не, али тако је прошао читав сат и он се на једаред опет обрне: да ли га је опет какав шушањ пробудио, то није знао, али му се чииило, да у сред савршене таме стоји нешто над њим, нешто бело, пгго још није дошло до њега, али је већ на сред собе. Он седне у постељи и целу минуту гледаше тамо. — Јесте л' ви то Павле Иавловићу ? запита најпосле слабим гласом. И сад му се и његов рођени глас, кад на једанпут зазуји кроз тишину и мрак, учини некако чудноват. Одговора није добио, али да је ту неко стојао, о томе није било сумње. •— Јесте л' ви то .. . Павле Павловићу? понови гласније и шта више тако гласно, да баш кад би Павле Павловић и мирно спавао на својој постељи, сад би се морао пробудити и одговорити. Али одговора опет није било, а, покрај тога, Вељчањинову се учини, да му се та бела и једва видљива слика још већма приближила. Тада се зби тгешто чудновато: као да у њему нешто пуче, баш

као оно тог истог вечера, и он се раздра из све снаге гадним, бесним гласом, пенушећи се од једа готово код сваке речи: — Ако ви... пијана будало . . . смете и помислити ... да ме можете уплапшти, ја ћу се окренути зиду, покрићу се преко главе и не ћу се никако обртати целе ноћи ... да бих ти показао, колико те ценим .. . макар стајали до јутра ... као будала . .. пљујем на вас!.. . И он јаросно пљуну на ту страну, где је мислио да стоји Павле Павловић, окрене се зиду, увије се, као што је рекао, у јорган и као да премре — тако се утаји. Настаде мртва тишина. Да' ли се примицала сен или је стајала, то није знао, али му је срце било, било, било. Тако нрође једно пет минута, кад се на једаред зачу, на два корака од њега, слаби, са свим жалосни глас Павла Павловића: — Ја сам, Алексјеју Ивановићу, устао да потраж,им ... (и он именова један врло потребан ноћни предмет) — тамо га крај себе нисам нашао . .. па сам хтео тихо да потражим ... да није код ваше постеље. — А што сте ћутали, кад сам се дерао? обрецну се на њ Вељчањинов. — Уплашио сам се. Тако сте викнули . .. а ја сам се уплашио. — Ено тамо у ћошку на лево, крај врата, у оном орманчету; запалите свећу . . . — Могу и без свеће... — одговори послушно Павле Павловић упутивши се у тај угао, — а ви извините, Алексјеју Ивановићу, што сам вас тако узбунио .. . на једаред ми тако иешто дошло .. . Али Вељчањинов није ништа више одговарао. Он је и даље лежао окренут зиду и тако је лежао целе ноћи, не окрећући се ни једанпут на другу страну. Да ли је хтео тако одржати реч и показати му своје презрење? Ни сам није знао, шта с њим бива; толико му је шкодило оно узбуђење, да дуго није могао заспати. Кад се сутра дан у десет сати пробудио, брзо скочи из постеље и погледа — али Павла Павловића није било у соби! Видела се само нразна, развашарена постеља, а он умакао рано у зору. — Знао сам ја то! промрмља Вељчањинов, лупивши се шаком по устима.

(Наставиће се)