Stražilovo

134

»Добар дан!« »Да Бог да! Које добро, драга?« »Ја . . . овај . . . дошла сам . . . да вас нешто молим, господине.« »А што? Дед, говори брже.« »Знате . . .«, поче она испредати, »како ћу да вам кажем? . . Имам две кћери и једног сина. Кћери сам, хвала Богу, већ разудала. Она старија ми је за јабанлијом, а ова млађа је овде у месту . . . Не могу се потужити ни на пријатеље. Обадве су, хвала Богу, добро удомљене; а нисам дала мираза ни уз једну.« »Па сретно им било!« »Хвала, господине! И ви били живи и здрави !« »Хајде, нек и то буде. Али говори већ један пут, ради чега си дошла?« »Знате . . . мој Мика ... и он ми је, хвала Богу, већ дорастао до женидбе. Па би било и прилика. Могао би, што но веле, баш и бирати. Бог нам је дао прилична иметка, а момак је, рећи, угледан. Тамо нам је кућа тескобна и стара, па говори мој Мика: Мати, да подигнемо најпре нову, пространију кућу, па да се ја тек онда женим . . . Е, мој синко, велим му ја, а ко би се томе већма радовао, него мати? Али нова кућа стаје мпого новаца, а ово је мало, што смо до данас уштедили.« У то се зачу пред врати начелников глас: »Шта ћете ви ту? Зар не чујете да звони по дне? Одлазите, па дођите сутра!« За тим упаде у собу, сав запурен и намргођен, па се заустави код мога стола те промери најпре мене па онда ону жену. »Шта хоће ова жена?« занитаће на послетку озбиљно. »Не знам још ни ја, шта хоће,« »А хоћете ли бити скоро готови с њом?« »Како је започела, можда ћу и бити, тамо око мале ужине.« Начелник се мало нозамисли, па се онда окрете к жени: »Господин ти сад не може ништа свршити, јер ја имам посла с њиме; него иди кући, па дођи сутра.« Жена се иоклони и извуче се полако из собе, а начелник баци руке за леђа, обори главу, намршти се још љуће, па пође горе доле по соби. Ја се мирно завалио на столицу, саставио руке под брадом, па га посматрам и чекам да чујем каква ће то важна посла имати оп са мном ?

Кад јс сабрао ваљда све мисли, онда на једаред стаде на сред собе према мени, па укреса озбиљно: »Господин-већниче—то не може даље тако ићи!» »А што? Како?« »Знате ли ви, да сам ја био најпопуларнија личност у овој вароши? Ја сам ту створио певачко друштво, ватрогаспо друштво; био сам . . . једном речи — био сам прва личност у нашем месту. А ви сад убијате моју популарност. Ја то не ћу више да трпим ... Од куд долази Стева Симић да мени пригције јавно код тетка-Кате, да ја без вас не могу ништа у магистрату? Ко је тај Стева? Био просјак па се као сирома калфа оженио и добио нешто иоваца уз жену, па сад он мени да каже да ја не разумем, шта је управа, него морам онако, како ме ви поучите! . . . Па ми је и редарствени вођа нешто рекао ... А шта је већник спрам начелника ? . . . Море, знате ли ви, шта је то начелник? . . . Наче.шик! ... Он је глава општине; он је све и сва. Како он каже, онако мора бити!« »Ма се то и противило закону?« »Ех, ви одмах ваш закон! То сам већ толико пута чуо од вас! Како ја кажем, ово или оно да решите овако или онако, а ви одмах: то се иротиви закону! . . . Закон . , . закон!. . . Моја је реч закон!. . . А ја знам како стојим горе. Није мене за то ни бриге!« У то уђе протоколисга, метну некакав акт преда ме, на којем прво смотрим плаветном оловком написано и три пут подвучено „ одмах". »Шта је то тако прешно ?« викнем за протоколистом, који се, међу тим већ пошавпш из собе, на мој глас окрене и забезекне. Ја читам гласно наиис акта: »Редарствени вођа извешћује, да је Гаја Тривунов затвор од двадесет и четири сахата издржао.« IIа ћу онда занитати: »Шта има у овом тако ирешно, да се баш одмах мора решити?« „Јер ја тако наређујем /" уиаде начелник, _ који је дотле крупно и озбиљно корачао ио соби. »А ви бар вежите најнре овај број са нређашњим "бројем и на акту и у уруџбеном записнику, јер ће вам то после измаћи из вида« — окренем се ја забезекнутом протоволисти, а начелник ће му на то оштро: »Узмите мало конца или канапа, па све-