Stražilovo

1

— Разумете ли ме? —■ С тим сам се и јавио, да кас разумем. — Но, онда ћу право да почнем с тим, да сте нитков! повика Вељчањинов љутитим гласом. — Ако с тим почнете, чим ћете свршити? одговори полако Павле Павловић, очевидно поплашено, али га Вељчањинов пије слушао, већ стаде викати даље: —• ћерка вам умире, болесна је; јесте л' се ви ње одрекли или нисте? — Та ваљда не умире? — Болесна је, болесна, веома опасно болесна! — Можда, наступи . .. — Не говорите којешта! Она је веома опасно болесна. Већ је и због тог само требало да идете... — Да бих се захвалио, на гостопримству захвалио! Знам ја то! Алексјеју Ивановићу, драги, мили мој — он га на једаред обема рукама ухвати за руку, па нијано, готово кроз плач, као да моли за опроштење, поче да узвикује: — Алексјеју Ивановићу, не вичите, не вичите! Нека умрем, нека се овог часа стропоштам пијан у Неву — шта све то мари код оваког с-тања ствари? А господину Погорељдеву не ћу закаснити. . . Вељчањинов се присети нечега и малко се стиша. — Ви сте пијани и с тога не разумем, у каком смислу говорите — примети строго — увек сам готов да се с вама објасним; рад сам шта вигае, да то буде што пре... За то сам и долазио к вама ... Али пре свега да знате ово: ја сам предузео извесне мере и ви ћете данас код мене ноћити! Сутра у јутру доћи ћу по вас, па ћемо ићи. Сад вас не пуштам! Спремићу вас за пут и макар вас* на рукама носио.... Је ли вам удобан овај диван? запита га после, показујући на широк, мек диван, који је стајао на другој страни собе спроћу дивана, на којем је он сам спавао. — Молим, молим, ја могу ма где . . . —- Не ма где, већ на том дивану! Узмите, ево вам простирка, покривач, јастук (све то Вељчањинов извади из ормана и брзо добаци Павлу Павловићу, који покорно беше пружио руку), — прострите одмах, прострите! Натоварени Павле Павловић стајао је на сред собе као у недоумици, с глупим осмејком на пијаном, развученом лицу; али кад се Вељчањинов по други пут раздера на њега, он похита што боље може, уклони сто па стаде расправљати и намештати простирку, док се сав не задува. Вељчањинов приђе да му помогне: био је по мало задовољан покорношћу и застрашеношћу свога госта. — Испите још чашу, па лезите! •— заповеди он

опет; просго је осећао, да не може да не заповеда; — јесте ли ви то сами наредили, да вам се донесе вино ? — Сам ... Знао сам, Алексјеју Ивановићу, да ви не ћете више наручити. — То је лепо, што сте знали, али је потребно, да још нешто дознате. Ја вам још једаред кажем, да више не трпим ваша кревељења, да не трпим ваше пијане пољупце. — Па ја и сам видим, Алексјеју Ивановићу, да је то само једанпут било могуће, одговори Павле Павловић са слатким осмехом. Вељчањинов је дотле ходао по соби, а кад чу тај одговор, он готово величанствено стаде пред Павлом Павловићем: — Павле Павловићу! Говорите отворено! Ви сте паметан човек, ја то опет понављам, али сте на криву путу. Говорите отворено, радите отворено и, дајем вам часну реч, ја ћу вам одговорити на све што хоћете! Павле Павловић поново развуче глупо лице, а то је већ било доста да Вељчањинов побесни. — Стојте! — викну он опет •—■ не претварајте се, ја сам вас скроз прозро. И опет вам понављам: дајем вам поштену реч, да ћу вам одговорити на све, и ви ћете добити свако могуће задовољење, то јест свако, и немогуће! 0, ала бих волео, да ме разумете!... — Кад сте већ тако добри — опрезно поче Павле Павловић — онда ми реците, шта је то што сте јуче споменули разбојнички тип .. . Вељчањинов пљуну па поче опет, али још брже, ходати по соби. — Не, Алексјеју Ивановићу, немојте пљувати, јер то мене веома, интересује и баш сам због тога и дошао .. . Мени се, истина, језик везао, али ви опростите. Јутрос ми паде на памет, да сам и сам читао у новинама о том „разбојничком" типу и о „смиреном", у рубрици за критику .. . само што сам сад све заборавио, а, право да кажем, онда нисам ни разумео. Сад бих волео да чујем: Да ли је покојни Степан Михајловић Багаутов био „разбојнички" или „смирени"? Куда он да се урачуна? Вељчањинов је и даље ћутао, не прекидајући своју шетњу. Најпосле стаде па поче јаросно: — Разбојнички тип то је онај човек, који би пре насуо Багаутову отрова у чашу, кад би пио с њим шампањца, него што би ишао за његовим сандуком на гробље, као што сте ви данас ишли, ђаво би га знао из каких скривених, тајних узрока, правећи којекаке гримасе, које вас самог каљају. Да, вас самог!